Egzodus banaka iz Londona
18. jul 2017.
„To je najgluplja odluka koju su Britanci doneli u svojoj istoriji“, bilo je mišljenje šefa irske avio-kompanije Rajaner, Majkla O’Lirija o „bregzitu“. Čak i kad je samo reč o vazdušnom saobraćaju, posledice deluju vrlo loše: krajem prošle nedelje i avio-prevoznik Izidžet objavio da svoju evropsku centralu seli u Beč. Oni će i dalje svoje poslove da vode i u Velikoj Britaniji, ali čitav evropski saobraćaj biće organiziran „pod crveno-belo-crvenom“ austrijskom zastavom – kako je ponosno istakao kancelar Kern u Beču.
Ali promene u avio-saobraćaju nad nebom Evrope deluju gotovo nevažno u poređenju s tim šta se dešava u svetu novca. Slično kao i u stvarnom životu, tako je i bankama potreban svojevrsni „evro-pasoš“ da nesmetano obavljaju svoje poslove širom Evropske unije. Dogovor će se sigurno naći – ali je pitanje kada. Vreme ističe, sada je još samo 20 meseci do izlaska Velike Britanije iz EU, a šanse da se u tom roku postigne dogovor su „gotovo jednake nuli“, procenjuje i Endrju Kajl iz Prajsvotershaus Kupers.
Sedam odsto britanskog BDP na kocki
Uoči ove runde pregovora o „bregzitu“, banke i finansijske institucije sa sedištem u Velikoj Britaniji trebalo je da do kraja prošle nedelje centralnoj banci – Benk ov Ingland –dostave planove o periodu nakon „bregzita“. Ako je nakon referenduma možda i bilo institucija koje su se nadale da će se to „već nekako srediti“, sada je i njima postalo jasno da moraju da donesu odluku – koja se u pravilu svodi na to da li spakovati kofere ili ne.
O važnosti i posledicama za čitavu britansku privreda dovoljno jasno govori direktor centralne banke Mark Kerni: „Milion ljudi u ovoj zemlji radi u finansijskom sektoru, on predstavlja sedam odsto čitavog BDP Velike Britanije, a samo porezi koje plaća taj sektor pokrivaju dve trećine troškova kompletnog nacionalnog zdravstvenog osiguranja.“ Naravno da Britanci žele da tako i ostane – ali to će biti veoma, veoma teško dogovoriti.
Konkretni planovi o preseljenju već su mogli da se čuju. Čak i londonski Lojd planira da proširi svoju ekspozituru u Briselu, ali u načelu i dalje namerava da svoje poslove vodi iz Londona. Da li će to biti pravilo – da banke samo otvaraju „poštanske sandučiće“ u Evropskoj uniji i da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo? To nije baš sigurno, jer tu je i evropska institucija za kontrolu banaka koja tako nešto ne želi da dozvoli. Zato se u mnogim drugim finansijskim institucijama već daleko odmaklo u planovima za selidbu barem dela svojih kancelarija.
Mnogi se sele u Frankfurt
Jedan od gradova koji će imati koristi od tog svakako je Frankfurt. Apsurdno je da će u taj grad sada da se preseli i institucija koja u stvari tu ima i svoje sedište – Dojče banka. Ona, naime, u Londonu ima odeljenje za promet vrednosnim papirima, kao i za međunarodno poslovanje i tu je do sada zapošljavala gotovo 8.600 saradnika. Gotovo polovina njih sada se seli u Frankfurt, odakle će biti uspostavljeni i sistemi nadzora i kontrole, što je takođe bilo u Londonu.
Ali tu je i čitav niz drugih institucija: najveća američka banka Džej Pi Morgan će Frankfurt da odredi kao pravno sedište, iako će da proširi i svoje ekspoziture i u drugim evropskim metropolama: „Saradnici će možda da budu i u Parizu, Holandiji ili Madridu – još se nismo odlučili“, izjavio je generalni direktor Džejmi Dimon.
I britanska banka Standard Čerterd takođe namerava da proširi svoje predstavništvo u Frankfurtu koje je do sada zapošljavalo stotinak ljudi. Oni žele da u tom gradu stvore centar poslovanja za Evropu. Predsednik uprave Hoze Vinals smatra da je „logično“ to što su se odlučili za Frankfurt, jer tamo ionako vode svoje poslove sa evro-kliringom (beležničko praćenje kupoprodaje vrednosnih papira, prim.aut), iako nije izvesno koliko će saradnika na kraju da imaju u Frankfurtu: to zavisi od pregovora o „bregzitu“. Nije još sigurna ni američka financijska institucija Goldman Saks: ona zapravo već ima dozvolu za otvaranje sopstvene banke u Nemačkoj i Francuskoj, kao i za ekspoziture u čitavom nizu drugih zemalja Evropske unije. Ta institucija u Londonu trenutno ima 6.000 službenika, a u Frankfurtu oko 200. Na kraju će ih u Nemačkoj sigurno biti najmanje dvostruko više – ali to koliko će ih biti i gde, još nije odlučeno. Slično razmišljaju i u američkoj investicionoj banci Morgan Stenli.
I u druge metropole Evrope
Tu je i čitav niz banaka s Dalekog istoka: treća po veličini banka Japana Sumimoto Micui otvara svoje predstavništvo u Frankfurtu i još je pitanje koliko će od 1.000 njenih službenika iz Londona da se preseli u metropolu na reci Majni. Tamo dolazi i japanska investiciona banka Nomura koja je do sad imala oko 3.000 saradnika u Evropi, do sad ih je većina bila u Londonu. Japanska institucija Daiva sikjuritis zapravo već ima svoje odeljenje investicionog bankarstva u Frankfurtu, ali sada želi da proširi svoju tamošnju ekspozituru i premestiti određeni broj od 450 saradnika koji su do sada radili u Velikoj Britaniji.
Frankfurt nipošto nije jedina metropola Evrope u koju se sele finansijske institucije iz Velike Britanije. Pariz je za svoje evropsko sedište odredila i banka HSBC i tamo namerava da premesti najmanje hiljadu službenika. Težište želi i dalje da ostavi u Velikoj Britaniji gde zapošljava oko 43.000 ljudi.
Slično kao i Dojče bank, tu je i čitav niz u stvari francuskih banaka koje nakon „bregzita“ svoje kancelarije iz Velike Britanije – gde su se po pravilu bavile međunarodnim poslovanjem, prometom vrednosnim papirima ili investicionim bankarstvom – vraćaju u domovinu: na primer Sosijete ženeral, BNP Paribas ili Kredi agrikol. Ali ima i drugih gradova Evropske unije u koje odlaze institucije iz Velike Britanije: često je to i Brisel, Amsterdam, institucije Južne Amerike naravno da teže Madridu...
Jedino što bi moglo da zaustavi taj egzodus iz Velike Britanije jeste da se u pregovorima o „bregzitu“ dogovori „prelazni period“, smatra Kajl iz Prajsvotershaus Kupers. To bi značilo da se dogovore pravila u periodu nakon izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, pa do konačnog sporazuma o slobodnoj trgovini između te zemlje i Unije. To bi moglo da potraje od tri do pet godina i Kajl, naravno, želi da u tom periodu „sve ostane kao što je bilo“. No to očekivanje, odlukom građana Velike Britanije, teško da je realno.
aš (Rojters)