Erdogan podelio arapski svet
28. jun 2018.
Arapi i Erdogan? Jemenski bloger koji živi u Londonu, Mohamed Džumeh, pojednostavljuje priču o tim odnosima. Džumeh, koji na Tviteru ima više od 250.000 pratilaca, piše da Arapi imaju samo dva viđenja Erdogana odnosno proteklih izbora u Turskoj.
„Jedni na Erdogana gledaju kao na diktatora koji je pobedio na demokratskim izborima kojih zapravo nije ni bilo, a drugi žele da ga oponašaju, doduše u drugačijem okruženju i pod drugačijim okolnostima.“ Erdogan deli, polarizuje – kako Turskoj, tako i u arapskom svetu.
Koliko je Džumeh objasnio situaciju, pokazuju reakcije na njegov tvit. Jedni Erdogana optužuju za autoritarni način vladanja, a uz to još i za surov odnos prema političkim protivnicima, pre svega prema Kurdima. Nakon izbora on može da postane i agresivniji – „posebno prema Arapima“, kako piše u jednoj reakciji na Džumehov tvit.
Drugi su pak puni hvale za njegov izrazito religiozni kurs, koji Turskoj, ali i arapskom svetu, pruža osećaj ponovo ojačanog kulturnog identiteta. Erdogan se prvenstveno brine za važnost svoje zemlje, Turske.
Takav angažman nedostaje mnogim arapskim šefovima vlada, piše u jednom drugom tvitu. „Zbog toga i dalje traže časnog političara koji će se suočiti s izazovima poput siromaštva, nedostatka obrazovanja i neadekvatne zdravstvene zaštite.“
Bliskost s Muslimanskim bratstvom
Erdoganova izborna pobeda izazvala je reakcije i van digitalnog sveta. Ne manje važno je i to što bi sada sunitski svet još jednom mogao da se podeli, smatra sociolog Ginter Majer, rukovodilac Centra za arapski svet (ZEFAW) na Univerzitetu u Majncu. Erdogan je politički blizak Muslimanskom bratstvu i podržava ga u čitavom nizu arapskih država. Posebne veze održava sa Katarom, zemljom koja takođe važi za jednu od onih koje najviše podržavaju Muslimansko bratstvo.
„To u stvari naglašava koliko je velika zategnutost odnosa između Katara s jedne, i Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina i Egipta s druge strane. To je klasično zauzimanje frontova, a u tom smislu, Turska je u Kataru povećala i svoje vojno prisustvo.“ Majer očekuje da će Erdogan nakon izborne pobede i dalje nastaviti istim kursom.
Na unutrašnjopolitičkom nivou, Erdogan se prvenstveno obraća konzervativnim Turcima koji imaju jak odnos prema islamu. On se predstavlja kao pobožni sunitski musliman što mu takođe donosi izrazite simpatije. Kao turski predsednik, njegova prva obaveza jeste da služi zemlji – to je pak okolnost koja bi morala da ga odvrati do tapšanja po ramenu s vladajućim Hamasom u Pojasu Gaze. Jer, kako nije imao dovoljno sunitskih podržavalaca, Hamas se na kraju okrenuo Iranu, koji mu pruža veliku finansijsku podršku – sudeći prema pisanju magazina „Forbs“, radi se o više miliona dolara godišnje. Tako bi Hamas mogao da sve više potpada pod šapu iranskog rukovodstva. Iran takođe štiti i sirijskog predsednika Asada, dok Turska istovremeno godinama radi na njegovom svrgavanju. Takva konstelacija mogla bi da na dalje spreči približavanje Turske Hamasu.
Komplikovani odnosi s Izraelom
Erdogan bi svakako mogao da se oseća ojačano i u svom neraspoloženju prema Izraelu. Poslednjih meseci su odnosi Ankare i Jerusalima prilično zahladneli. To je pre svega izazvala nedavna odluka Sjedinjenih Država da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela i tamo preseli svoju ambasadu. Status Jerusalima kao glavnog grada, Turska „nikada neće prihvatiti“, rekao je Erdogan polovinom maja na konferenciji za novinare u Londonu.
Takav odlučan stav obezbedio mu je simpatije kako u sopstvenoj zemlji, tako i u arapskom svetu, kaže Ginter Majer. Ali on se zbog toga takođe distanca i prema Saudijskoj Arabiji i njenim saveznicima. „To je još više produbilo podele u sunitskom svetu“, kaže Majer.
Posledice po Siriju
Erdoganova pobeda ima neposredne posledice i na susednu Siriju. U proleće ove godine turski predsednik poslao je vojsku preko sirijske granice u pravcu Afrina. Podržana od arapskih paravojnih organizacija, turska armija trebalo je da napadne kurdske Jedinice narodne odbrane (YPG), koje Ankara optužuje da sarađuju sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) koja je aktivna u Turskoj. Ali, korak po korak, akcija se proširila na veliki deo Sirije. Erdoganu, naime, nije bio cilj samo da potisne kurdske saveze koje predsednik Turske naziva „teroristima“ – on želi da kontroliše veću zonu, u kojoj bi se sirijski civili osećali bezbedno, posebno onih 3,5 miliona izbeglica iz te zemlje koji su trenutno utočište našli u Turskoj. A njihov boravak u Turskoj bila je jedna od najvažnijih tema tokom izborne kampanje.
Ginter Majer upozorava na sporazum koji su prethodne sedmice potpisali Turska i SAD. Taj sporazum predviđa da se sirijske demokratske snage povuku istočno od Eufrata. „Tako će čitava oblast od Eufrata do zapadne granice Sirije potpasti pod kontrolu Turske. Ta oblast bi, prema Erdoganovom viđenju, trebalo da bude dovoljna bezbedna da se u nju vrate i izbeglice koje su trenutno u Turskoj.“