„Eskobar je stvarnost, a ne Holivud“

„Nemojte biti glupi turisti", rekla nam je Anđelika koja vodi turističke obilaske već prvog dana u Kolumbiji. „Jednom mi je grupa turista sva oduševljena pričala o tome kako ih je Pablov blizak saradnik proveo kroz Medeljin pričajući im priče iz prve ruke. Rekla sam im – super, vodao vas je plaćeni ubica. Vreme Eskobara nije bio Holivud, već realan život u kom su mnogi stradali", priča Anđelika.

Pablo Eskobar je bio šef čuvenog Medeljinskog kartela koji je kontrolisao osamdeset odsto svetske trgovine kokainom. Od krijumčarenja kokaina napravio je industriju i zaradio toliko da ga je magazin Forbs svrstavao među najbogatije ljude na svetu. Bio je i član kolumbijskog Kongresa i pomagao siromašnima, ali ga Kolumbijci najviše pamte po ekstremnom nasilju u kom je stradalo više hiljada ljudi, među kojima policajci, sudije, političari, a ponajviše civili. „To je bilo vreme kad ste mogli da stradate samo ako nekoga pogrešno pogledate na ulici", pričaju nam lokalci.

Dvadeset godina nakon njegove smrti, Kolumbijci o tom periodu govore malo i rezervisano, a bilo da Eskobara gledaju kao heroja ili kao kriminalca, jedinstveni su u jednom stavu: „Ne verujte svemu što vidite u Narkosima."

Transformacija grada

Upravo je ta Netfliksova serija u Kolumbiju počela da privlači sve veći broj turista. U Medeljinu su, kažu, turiste uglavnom dočekali nespremni i u neverici, jer je do pre nekoliko godina grad važio za jedan od najopasnijih u svetu. Oni koji su još pre desetak godina uveli takozvane Pablo ture, međutim, zadovoljno trljaju ruke od svih turista koje vodaju tragovima nekadašnjeg šefa kartela – od kuće na čijem je krovu ubijen, preko njegovog groba, do nekadašnjeg luksuznog zatvora kojeg je sam sebi izgradio.

Da ne upadnemo u zamku na koju su nas upozorili prvog dana, pitamo vodiča kroz Medeljin da nam preporuči koja je od brojnih Pablo tura pouzdana. Bez odgovora. Umesto toga, vode nas u kvart Moravija da nam pokažu kako taj grad više nije grad Eskobara.

Moravija je izgrađena oko brda od smeća sa kog su siromašni osamdesetih uzimali materijal i, doslovce, sklapali sebi kuće. Ignorisani od države, od Pabla su dobili kanalizaciju, fudbalski teren i kuće. Za to su zahvalni i danas, ali ne zaboravljaju nasilje koje je vladalo u komunama Medeljina.

Zato radije govore o gradonačelniku koji je došao dvehiljaditih, a zahvaljujući kom su komune danas povezane metro stanicama i žičarama, a vožnju iznad njih ili čak obilazak murala u jednoj od njih lokalci prodaju kao turističke atrakcije. Od brda đubreta napravljeno je zeleno brdo na čijem vrhu se nalazi staklenik u kom žene iz komune proizvode cveće i od prodaje zarađuju za život. „A sve je to uspela zajednica sama, jer im je bilo dosta nasilja", ponavlja naša domaćica iz Medeljina još jednom za kraj.

Umesto zatvora – manastir

Da izbegnemo krivu istoriju, odlučimo da druga simbolična mesta u Medeljinu obiđemo sami. Tragovi Pablovog vremena, međutim, uklonjeni su i sa drugih lokacija koje prodaju turistički vodiči. Zastao je vozač Ubera nekoliko puta da pita prolaznike gde se nalazi La Catedral, čuveni zatvor koji je Pablo sam sebi izgradio kad je rešio da se preda. Niti znaju prolaznici, niti za to postoje putokazi.

Verujući navigaciji, penjali smo se sat vremena u brda iznad Medeljina, ali tamo gde je nekada bila luksuzna vila, danas je – manastir. Benediktinski monasi izgradili su kapelu, stanove, biblioteku, a zidine ukrasili mozaicima različitih motiva. Od uspomena na zatvor zadržali su samo jednu prostoriju u kojoj ruševine simbolizuju prošla vremena.

Iznad ruševina nekada je bila reprodukcija čuvene Pablove fotografije iza rešetaka s ruskom kapom na glavi, i natpisom „Onaj ko ne poznaje istoriju osuđen je na njeno ponavljanje." Ali monasi su izgleda ipak izabrali da se ne sećaju. Na pitanje gde je fotografija danas, kažu: „I to je skinuto. To su sve simboli zla i nećemo to ovde."

Alternativna istorija

Dok meštani Medeljina ćute, u Muzeju Pabla Eskobara glasno govore – ali svoju istoriju.

S idejom da je u pitanju nacionalni muzej, uputili smo se ka nekadašnjoj Pablovoj kući. Iako je put isto tako bio neobeležen, nije bilo razloga za sumnju, jer već smo naučili da Medeljin nije turistički grad i da se valja osloniti na Gugl mape.

„Buenas tardes, bienvenidos", dočekala nas je ljubazna cura na ulazu, a prodavac u improvizovanoj biletarnici dodao još jedno oduševljeno „O Belgrado!" i kratku priču o boravku u uglednom beogradskom hotelu. Slučajno ili namerno, ljubazna domaćica na ulazu pomešala je englesko najntin i najnti, pa karte naplatiše pet puta više. Tek onda priznade da ne govori engleski baš najbolje, pa je zameni drugi vodič – momak po imenu Bleki.

Ispred kuće nekadašnja Pablova vozila, na zidovima njegove džinovske fotografije i tragovi metaka. Bleki odmah poče romantičnu priču o Pablu i njegovom bratu Robertu, njihovim dogodovštinama i ingenioznosti, posebno stavljajući akcenat na Robertovo inženjersko zvanje.

Tek vodajući nas kroz hodnike i sobe, pokazujući porodično stablo, Pablove dresove i poklone, trpezariju u kojoj je proslavio poslednji rođendan, njegovu dnevnu sobu i izlaz za beg, Bleki ispriča da u toj kući Roberto i dalje živi, a da je čovek s biletarnice u stvari njegov sin, odnosno Pablov nećak.

Roberto je porodičnu kuću pretvorio u muzej u čast porodici Eskobar, kako bi ispričao „pravu priču" o njima. Prema toj priči, Pablo i nije ubijen, već je sam sebi pucao u glavu, a Roberto je toliko genijalan da je projektovao i prvu podmornicu. Pun entuzijazma, prepričavao je Bleki anegdote i stalno pitao: „Da li mi verujete?"

Pobeda kurioziteta

I zbilja je za nepoverovati – i njegova priča i činjenica da tu iznad Medeljina, u kom je većina stanovnika izgubila nekoga člana porodice zbog najvećeg narkobosa, živi i dalje porodica Eskobar i priča o svojoj slavnoj istoriji. Svuda oko njih lokalci ćute tražeći zajednički narativ o vremenu prema kom još uvek nemaju dovoljnu vremensku distancu, a turisti pohode, nezadrživo hraneći svoju morbidnu znatiželju i usađenu Netfliks-empatiju prema antiheroju.

„Nemojte biti glupi turisti", rekla je Anđelika prvog dana u Kolumbiji. U tom pokušaju, stigosmo i mi pravo mečki na rupu, a odosmo s magarećim ušima, jer je uprkos svim naporima Kolumbijaca da u turistima probude skepticizam prema velikom platnu, pijetet poklekao pred kuriozitetom.

I pre nego što se od post-moralisanja zagrcne nepoverljivi čitalac, nek da prostora za još jedan upitnik – kako bi reagovao da ga usred Beograda zaustavi turista i pita kako da stigne do Arkanove kuće?

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android