Evropskoj uniji su potrebne alternative

Rat u Ukrajini koji je započeo diktator iz Kremlja Vladimir Putin, primorao je Evropu da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa i nafte. Ali šok i troškovi koje je rat prouzrokovao nisu ništa u poređenju s onim šta bi moglo da se desi ukoliko bi SAD od svojih evropskih saveznika zahtevale da se u potpunosti ekonomski odvoje od Kine.

U industriji čipova to odvajanje je već u punom zamahu. U budućnosti proizvodi više neće smeti da se izvoze u Kinu, ako se komponente iz SAD ugrade u mašine koje se koriste za proizvodnju mikročipova. Sa jedne strane, to ima smisla, jer bi Narodna Republika mogla te čipove da koristi za svoju ratnu mašineriju (Peking je upravo najavio ponovno povećanje vojnih izdataka za 7,2 odsto u 2023. godini).

Šanse za opstanak bez Kine su nikakve

Holandija je već krenula stopama SAD i takođe se delom odvojila od Kine, što može značiti velike finansijske gubitke za zemlju i njene kompanije. Sa druge strane, nemačke kompanije kao što su Folksvagen i BASF, koje više ne mogu da opstanu bez kineskog tržišta, u Kini grade svojevrsne paralelne korporacije koje će imati malo veze sa onim što se proizvodi u slobodnom svetu. To je loša strane jedne takve strategije razdvajanja.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen zato posećuje Kinu, zajedno sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. U Briselu se čuju glasovi da Kina svakako nije savršena, ali da će možda zatrebati u budućnosti. U političkom Berlinu nije sasvim izbledelo sećanje na finansijsku krizu iz 2008. godine, kada je Peking pokrenuo investicioni program vredan 460 milijardi evra za puteve i infrastrukturu, što je bilo izuzetno važno za izvoznu privredu Nemačke.

Kina je tada pomogla Nemačkoj, ali pod Donaldom Trampom odnos između Berlina i Vašingtona bio je leden. U SAD će sledeće godine ponovo biti održani izbori, a Donald Trampi njegov rival Ron Desantis, takođe Republikanac, podižu protekcionističke i izolacionističke tonove. Brisel, Berlin i Pariz zato u budućnosti ne bi trebalo da se oslanjaju samo na Ameriku.

Društvo razočaranih američkih partnera

Pobednik takvog razvoja događaja je Kina, koja ne samo da želi da se priključi Transpacifičkom partnerstvu (TTP). Peking je shvatio kako da oko sebe okupi zemlje koje su razočarane u SAD i njene saveznike. Pored svih zemalja centralne Azije, u Šangajskog organizaciji za saradnju (SCO) je i Indija, nominalno najveća demokratija sveta. Turska je jedan od partnera u dijalogu. Peking takođe sa Teheranom vodi razgovore o statusu. I Rusija je takođe članica.

Tokom nedavne posete Sija Đinpinga Moskvi, Putin je najavio da sve buduće poslove sa naftom i gasom sa Narodnom Republikom namerava da obavlja u kineskim juanima. Kina već duže vreme radi na tome da potisne američki dolar i da svoju valutu učini valutom broj jedan u svetu. Rezultat toga bi bio da diktature i ratni zločinci više ne bi automatski bili na udaru američkih sankcija. Ruska privreda pati od sankcija uvedenih zbog invazije na Ukrajinu. Ali bez kineskog juana na koji se Rusija oslanja, situacija bi bila još gora.

Savezi na duge staze

U globalizovanom svetu sve je međusobno povezano, što znači da je potrebno stvarati saveze koji imaju smisla na duge staze. U Briselu i Parizu se pojavljuje novi način razmišljanja da se ne treba odvajati od Narodne Republike ni u dobru ni u zlu. Kina, takođe, razmišlja unapred u svojim diplomatskim aktivnostima: diplomatski udar koji je Peking uspeo da vrati svoje najveće neprijatelje Iran i Saudijsku Arabiju u diplomatsku blizinu ne može se potceniti u smislu njegovog značaja na srednji i dugi rok. Diplomatija između Kine i evropskog dela slobodnog sveta ne sme da se slomi – čak i ako bi Vašington to želeo da vidi. Jer Evropa na kraju ne sme da ostane bez alternativnih opcija.

*Aleksander Gerlah živi u Njujorku i Berlinu, član je Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima (Carnegie Council for Ethics in International Affairs) i naučni saradnik na internet-institutu Univerziteta u Oksfordu. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije. Predavao je na Harvardu, kao i na univerzitetima na Tajvanu i u Hongkongu. Povremeno piše autorske tekstove za DW.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.