Frankovi batinaši konačno pred sudom?

Bilo je to tokom leta 1973. Građanski rat odavno je bio završen i mnogi u Evropi već su i zaboravili na prijateljstvo tada još živog i na vlasti vladajućeg Generalísima Franka i sa Hitlerom i Musolinijem. U Španiju su već masovno hrlili stranci na letovanje. Ali iako je u zemlju došlo preko 30 miliona turista, gotovo niko od njih nije se interesovao za pravi život tadašnje Španije. A još i tada je bilo opasno po život suočiti se s batinašima Frankovog režima.

Luis Suarez-Kareno znao je šta ga čeka nakon što su ga pokupili. Tri dana ga je mučio mnogim Špancima dobro znani Antonio Gonzalez Pačeko, poznati sadista-policajac Frankovog režima koga su zvali i Billy the Kid. „Tri dana su me držali i batinali. Jedva da su me puštali da spavam. Stalno su me dovodili iz ćelije, vodili me gore-dole po nekakvim kncelarijama, samo da me unište. Potpuno sam izgubio orijentaciju“, seća se Kareno. „Dani su bili vreli, ali su me prisiljavali da nosim zimsku odeću i nisu mi dali vodu. Onda su me ponovno tukli, pa opet gore-dole... Čitava tri dana.“

Državni zločinci spremni na sve...

Suarez-Kareno je na kraju popustio i potpisao i najgora priznanja koja su izmislili njegovi mučitelji. I to ne zato što više nije moga da izdrži torturu, već zato što je znao za kakva su zverstva sposobni Frankovi batinaši: „Pokušavali su sve da nas slome, stalno su nam tražili slabe tačke.“ Našli su i slabu tačku Suarez-Karena: njegovu suprugu koju su takođe uhapsili. „Ona je bila tada još veoma mlada. Užasnula me pomisao na to šta će s njom da urade.“

Za hapšenje je bila dovoljna i sitnica, a vrlo dobro se znalo što znači kada vas strpaju u ćeliju: „Svi smo znali kakav je uobičajeni postupak kada vas uhapse ’socijalno političke brigade’. Nivo njihove brutalnosti zavisio je od toga da li veruju da možeš da im pružiš korisne informacije. Ali ponekad je njihovo zverstvo bilo – čista slučajnost“ priča Suarez-Kareno.

Sada je, više od četrdeset godina nakon što je Franko umro i Španija krenula putem demokratije, Luis Suarez-Kareno uspeo da podigne tužbu protiv Antonija Gonzaleza Pačeka i još dva mučitelja. „To je mali događaj, ali meni mnogo znači. Suprotstavljamo se režimu koji nas tera da zaboravimo na sve zločine iz Frankovog doba. Ne radi se tu samo o pravdi, mi pokušavamo da očistimo ovu našu faličnu demokratiju. Tako naša zemlja može da počne da vraća svoju čast“, kaže Suarez-Kareno.

„Sve je oprošteno 1977.“

Ali Španija još uvek ima ogromnih problema u suočavanju sa zločinima iz tog doba, kaže nam njegov advokat Hakinto Lara. I to usprkos činjenici da apsolutno niko ne negira da su zločini zaista i počinjeni: „Priznata je činjenica da je Antonio Gonzales sistematski mučio političke zatvorenike. Niko to ne osporava. Ali država Španija je dovela u pitanje pravni status tih zločina i tako blokirala sve pokušaje da se krivci izvedu pred sud.“

Španija je nedavno proslavila četrdesetu godišnjicu početka puta ka demokratiji i prvih demokratskih izbora koji su održani 1977. godine - dve godine nakon smrti diktatora Franciska Franka. Ali i Suarez-Kareno i njegov advokat i danas osećaju da u španskim državnim strukturama postoji „aktivan politički bojkot“ već i prema samom pokušaju da pred sud izvedu zločinci iz Frankovog vremena.

Naravno da je tu pre svega reč o zločinima počinjenim tokom građanskog rata. Još ima mnogo nepoznatih masovnih grobnica, a i u Španiji je bilo reči o više nego neukusnom „pomirenju“, odnosno izjednačavanju žrtava Frankovih nacista i fašista s jedne i s druge strane ne baš malobrojnih žrtava komunističkih komesara koje je kao „ispomoć“ španskoj Republici poslao Staljin. Čak i istraga tih ratnih zločina je i u današnjoj Španiji nailazila na žestoka protivljenja. To je osetio i španski sudija Baltazar Garzon koji je pokrenuo istražni postupak i protiv samog Franka i izdao nalog za otvaranje čak 19 masovnih grobnica – među njima je i ona u kojoj verovatno počiva španski pesnik Frederiko Garsija Lorka. Na kraju je suspendovan s položaja sudije, a tadašnji glavni državni tužilac je tu Garzonovu istragu nazvao „pravnom besmislicom“ – navodno svi počinjeni zločini potpadaju pod generalnu amnestiju koja je u Španiji doneta 1977. godine.

Madrid se još uvek žestoko protivi

Ne radi se tu samo o ratnim zločinima iz tridesetih godina prošlog veka, već i o zverstvima režima u Španiji koja su počinjena mnogo, mnogo kasnije. Pritom advokat Hakinto Lara smatra da amnestija jednostavno ne može da obuhvati sve zločine: „Mi u ovom slučaju govorimo o zločinima protiv čovečnosti koji ne mogu da potpadnu pod bilo kakvu amnestiju. Tu se radi o odvratnim stvarima koji pogađaju samu srž ljudskosti.“

Zbog toga je i tužba koju je podigao Suarez-Kareno utemeljena i istorijskom studijom o zločinima Frankovog režima koju su potpisala četiri istoričara. Povrh toga, posebni komesar UN za ljudska prava Pablo de Grajf je još 2014. objavio da je španska amnestija „nespojiva s međunarodnim obavezama Španije, uključujući i potpisane sporazume o građanskim i političkim pravima“.

Uprkos tome, Madrid je sve do danas uspevao da odbije upravo svaku tužbu protiv učesnika u Frankovoj diktaturi koji su bili optuženi za zločine – pa čak i onda kada su tužbe bile podignute u inostranstvu. Tako je recimo jedna zajednička tužba podignuta u Argentini, a tamošnja sutkinja Maria Servini je 2010. čak zatražila i izručenje čitavog niza visokih zvaničnika, oficira i Frankovih batinaša. Na spisku je recimo bio i sada ponovo tužen Antonio Gonzalez Pačeko.

Ali špansko pravosuđe je i u tom slučaju odbilo izručenje uz obrazloženje da argentinske optužbe „nisu povezane sa zločinima protiv čovečnosti“. Međutim, advokat Lara i njegove kolege pravnici upozoravaju da čak i u tom slučaju nije prihvatljivo to što Španija nije uradila praktično ništa: „Prema međunarodnom pravu, država koja odbije izručenje po optužnici za zločine protiv čovečnosti, ima dužnost da sama izvede te optužene pred svoj sud“.

„Nije stvar samo krivice…“

Luis Suarez-Kareno svojom tužbom želi da postigne mnogo više od samo jednog slučaja. Njemu čak ni amnestija nije problem, ali ono što mu najviše smeta jeste to što Španija i njena vlada žele da „preprave“ istoriju i napišu je prema sopstvenom ukusu. A kad umru i poslednje žrtve, onda će ta „očišćena“ istorija Frankovog režima ostati jedina i a ne ona koja se zaista dogodila.

Usprkos ogromnom otporu koji se i danas oseća u državnim institucijama, Suarez-Kreno ipak je optimista: „Nakon Frankove smrti, leve stranke i pokreti nisu se usudili da idu dovoljno u svojim zahtevima za pravdom. U Španiji se osećao pritisak, ljudi su se bojali da će zemlja ponovo pasti u diktaturu. Zato su pravljeni kompromisi“.

Ali danas je drugačije, veruje Suarez-Kareno. Mladi Španci pre svih više se ne boje i više ne žele da prihvataju da se zaboravlja na pravdu. „Pravda je ključ da se utvrdi šta se zaista dogodilo kako bi se sprečilo ponovno ispisivanje istorije. Baš kao i Nemcima u Nirnberškim procesima, tako će i nama pravda doneti istinu.“