Gde je srce Arčibalda Rajsa?

Vlada Srbije pozvala je profesora Rudolfa Arčibalda Rajsa, Nemca po rođenju i švajcarskog državljanina, da istraži zločine Austrougarske nad srpskim civilima 1914. godine. Rajs zavoleo srpski narod i prešao Albaniju sa vojskom tadašnjeg kralja Petra. Najteže dane rata proveo je na Solunskom frontu, u senci planinskog vrha Kajmakčalana, u pograničnoj oblasti između Makedonije i Grčke. U svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima“, Rajs to ovako opisuje:

„Oko podneva smo blizu vrha Kajmakčalana. Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svom mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih, kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori sa bojnog polja. Na visini od 2.525 metara, na ovom ogoljenom, prostranom terenu, leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar, a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jednu njihovo meso koje se raspada.“

Rajs se nastanio u Beogradu, a u njegovom testamentu navedena je želja da se mu se srce, posle smrti, prenese na planinski vrh za koga su ga vezivala sećanja na najsurovije slike iz rata. Taj sin nemačkog zemljoposednika iz Badena proglašen je kapetanom prve klase vojske Kraljevine Srbije, odlikovan za hrabrost na Solunskom frontu i postao nosilac Albanske spomenice.

U godinama nakon Prvog svetskog rata, Rajs je radio na unapređenju kriminalističke tehnike u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, kao i u Ministarstvu diplomatije, i branio srpske interese na međunarodnoj sceni. Ali, veoma brzo je dospeo u sukob sa članovima vlade, pre svega tadašnjim premijerom Nikolom Pašićem. Kritikovao je odnos vlasti prema veteranima i ratnim invalidima i razočarao se zbog korupcije i spletki u srpskoj politici. Arčibald Rajs se povukao iz javnog života i preminuo 1929, neposredno nakon žestoke svađe sa penzionisanim ministrom Milanom Kapetanovićem. Sahranjen je na Topčideru, a njegova poslednja volja je ispunjena – srce tog Švajcarca preneto je u maloj urni na Kajmakčalan

Šta je bilo sa urnom?

Danas se do vrha planine Nidže stiže isto kao i pre sto godina – peške, po planinskim stazama. Žitelji sela Skočivir u tamošnjoj opštini Novaci znaju priču o doktoru Rajsu, ali ne znaju kuda je nestalo njegovo srce. Po srpskim izvorima, bugarski vojnici su početkom Drugog svetskog rata slomili mermernu urnu sa posvetom i sakrili njegovo srce. Drugi kažu da su to uradili grčki vojnici.

Ali stanovnici te oblasti tvrde da je srce Arčibalda Rajsa ostalo u malenoj crkvi Svetog Petra sve do povlačenja JNA iz Makedonije početkom devedesetih godina. To tvrde planinari koji su se peli na vrh, ali i pastiri koji na planini čuvaju stada. Današnji meštani se pozivaju na svedočenje jednog čobanina koji je bio na padini kada su se vojnici JNA povlačili. Pastir im je, navodno, rekao da su vojnici pred sumrak odlazili sa karaule natovareni opremom, oružjem i svime što se tamo nalazilo:

„Jedan od njih u rukama je nosio nešto zamotano u hartiju i pazio da se ne saplete dok su se spuštali niz strminu. Drugi vojnik mu je zamerio: 'Vidi koliko smo mi natovareni oružjem, a tebi je u rukama verovatno neka flaša rakije!'. 'Ovo što ja nosim je mnogo važnije od oružja i svega što ste vi natovarili na leđa i na konje', odgovorio je vojnik. Posle nekoliko dana, kada je pastir ušao u crkvu na vrhu planine, primetio je da tamo više nema urne pa je posumnjao da je to bilo ono 'moćno oružje' koje je odneseno sa planine.“

Ni Bugari, ni Srbi, već Makedonci

Sličnu priču čuo je i gradonačelnik opštine Novaci Lazar Kotevski. „Nažalost, ne znamo gde je srce. Prema određenim svedočenjima i naznakama, nestanak srca poklapa se sa periodom povlačenja JNA iz Makedonije, odnosno iz ovdašnje karaule. Ali niko nema čvrste dokaze za to“, kaže Kotevski. Ključ za rasvetljavanje te nedoumice mogao bi da bude u arhivima u Beogradu, gde su zabeleženi podaci i rasporedu i sastavu jedinica JNA. Razume se, inicijativa bi trebalo da dođe sa makedonske strane, ali to još uvek niko nije pokrenuo.

Doktora Rajsa mnogi Makedonci danas vide prosto kao pristalicu srpske politike, ali on je pisao i o makedonskom narodu, čiji identitet je često osporavan. U svojom tekstu „Stanje Makedonaca i muslimana u novim grčkim oblastima“ (Sur La Situation des Macédoniens et des musulmans dans les nouvelles proviences grecgues), Rajs ističe:

„Vi zovete te ljude bugarofoni jer njihov jezik liči na bugarski. Ali, da li je to bugarski, isti jezik kojim se govori u Sofiji? Nije. […] Nepristrasni balkanolozi mi tvrde da makedonski više liči na sprski nego na bugarski. Možda ima i lingvista koji tvrde suprotno, ali činjenica je da se makedonski ne govori ni u Sofiji, ni u Beogradu. Što se mene tiče, Makedonac ne može da se nazove ni Bugarinom ni Srbinom, nego prosto Makedoncem.“

U zemlji skrivene bombe i vino

Kajmakčalan je najviši vrh planine Nidže i bio je jedna od najvažnijih kota na nekadašnjem Solunskom frontu. Vlasti Makedonije planiraju da na tom mestu, zajedno sa Albanijom i Grčkom, izgrade muzej na otvorenom.

Širom tog kraja i dalje postoje bunkeri, kao nemi svedoci vremena kada je linija fronta delila planinu. Meštani pri obradi zemljišta često nalaze neeksplodirane granate, pa zato zahtevaju da se plati deminiranje regiona. Pre nekoliko godina žitelji su otkopali desetine boca francuskog vina, starog stotinu godina, ali su ga prosuli jer je, kako su rekli „bilo veoma staro, a i sigurno se i ukiselilo“.

Danas studenti istorije iz Pariza i Liona posećuju tu opštinu – doduše ne zbog starog vina, već da bi videli mesto na kojem je bio front, na kome su se borili njihovi dedovi. Lokalne vlasti nadaju se da će se nakon izgradnje muzeja i mnoge relikvije iz tog perioda vratiti na svoje mesto. Da li će među njima biti i srce Arčibalda Rajsa?