Gde je ta zagonetna domovina?
16. septembar 2018.
Domovina je tamo gde ne moraš da objašnjavaš ko si
Robert Švarc, urednik redakcije DW na rumunskom
Gornja Herderova izjava je godinama visila u našem dvorištu, u mom rodnom gradu Sibinju (Hermanštat). Srednjovekovni gradić u Transilvaniji, srednjeevropski multikulturni region, koji je sto godina deo Rumunije, a prethodno je oko hiljadu godina bio deo Kraljevine Mađarske.
I tamo nismo morali da objašnjavamo ko smo. Ni Mihai, rumunski mladić iz komšiluka, ni mađarske sestre bliznakinje Emesa i Eniko, ni Anita, transilvansko-saksonska devojčica ili Matijas, nemačko-mađarsko-jevrejski dečak mojih godina.
Svi smo živeli u istoj ulici, zajedno se igrali, svađali i mirili, slavili smo sa svojim porodicama naše praznike, svaki praznik u svoje vreme – i često smo slavili zajedno. Recimo za Uskrs – protestantski i pravoslavni Uskrs najčešće nisu bili iste nedelje – zato je dva puta bilo farbanih jaja i jagnjećeg pečenja sa krompirom (kod protestanata, Nemaca) ili mamaliga, ukusne kukuruzne kaše (kod pravoslavnih Rumuna). Kod naših mađarskih komšija na stolu su stajala fina peciva po receptu iz Budimpešte. A kod Matijasa se za Pashu služio maces.
Kasnije, kada smo odrasli, bilo je slatkastog vina. Tajno nam ga je nudila tetka Emi kada smo je na uskršnji ponedeljak „naprskali“ našim jeftinim parfemom iz malih flašica – jedan stari običaj, kada dečaci parfemom prskaju sve devojčice i žene u komšiluku. Štedljivo, da bude dovoljno i za ostale.
I niko se nije pitao da li kao hrišćanin sme da jede maces ili da li kao Jevrejin sme da slavi Uskrs. Jeli smo sve i tako je bilo dobro. Živeli smo u paralelnim svetovima, svako sa svojom porodicom, svojim jezikom i identitetom – a opet uvek zajedno. „Jedine paralele koje se preklapaju – to smo mi ovde u Hermanštatu“, znao je da kaže moj otac.
To je za mene bila domovina. Jedan iluzorni svet, koji su naši roditelji za nas stvorili nakon strahota Drugog svetskog rata? Ostrvo blaženstva, daleko od bolne stvarnosti komunističke diktature u kojoj smo živeli? Da li je to bio moj Makondo? Moj Joknapatafa? Možda.
Ipak, tog vremena neću da se odreknem, ni mojih tadašnjih prijatelja koji su mi ostali prijatelji do danas. Domovina, koju u svojoj duši nosim sa sobom, ne kao teret, već kao izvor inspiracije za nove domovine koje sam decenijama kasnije osvajao ili koje su osvajale mene. I koje mi omogućuju da i u Nemačkoj mogu da kažem: domovino, tu sam. Bez da moram išta da objašnjavam.
Poznati ukus zajedničkih tradicija
Spiros Moskovu, urednik DW na grčkom jeziku
U takozvanoj staroj Evropi, alijas EU, zastareli naziv „domovina“ pomalo zamara. Bogu hvala, jer ranije su se u ime domovina na našem kontinentu vodili ratovi. Danas se čovek jednako oseća kao kod kuće u Atini, Kelnu ili Portu. Svuda je poznat ukus zajedničke tradicije.
Kao Evropljanin imam grčko poreklo i nemačku patinu. To je divno. Grk u svakodnevnom životu, Nemac u poslovnom svetu. Čovek bira najbolje od onog što pronađe. To nije proizvoljnost, već reorganizacija života u širem okviru.
Prednosti imam i sa dvojnim državljanstvom. U Tunisu pokazujem grčki pasoš, onda trgovci ne pokušavaju da me nasamare. Mali, siromašni narodi su solidarni jedni prema drugima. Ako sam u Turskoj, radije pokazujem nemački pasoš, kako onaj preko puta mene ne bi došao na glupu ideju. Da li sam oportunista? Ne, mislim da sam se dobro postavio sa svoja dva državljanstva.
I onda pitanje identiteta. Ko sam ja? Grk ili Nemac, hrišćanin ili ateista? Izgleda kao da moja lična karta sa svojim kratkim podacima to tačno zna. Ali za mene identitet nije ograda iza koje se čovek oseća sigurno, već rezultat životnog puta, koji se kreće između porekla i odredišta. U međuvremenu poreklo gubi sjaj a odredište privlačnu snagu. Na kraju krajeva moj identitet se sastoji od onoga šta sam uradio ili nisam. Ali koga to još tačno zanima?
Na kraju se broji iskustvo. Moji nemački sugrađani ponekad misle da sam Holanđanin, zbog izgovora, ponekad da sam Korzikanac, zbog crne kose ili Italijan, jer volim grapu. Nije strašno. Važno je da mi ne daju osećaj da sam u ovoj zemlji zakinut ili diskriminisan. I to ne čine bukvalno trideset i pet godina.
Međutim, veliki trenutak za mene došao je sa krizom u Grčkoj 2010. godine. Onda sam odjednom u čitavom komšiluku postao objekat radoznalosti. Na ulici su me zapitkivali, u pekari zadržavali, čak su me u komšiluku pozivali na ručak. Svi su od mene hteli samo jedno: rešenje grčke zagonetke, valjano objašnjenje krize. Pri tom, sam za sebe do danas nisam uspeo da rešim tu zagonetku.
Domovina nije mesto, nego vreme
Aleksandar Andrejev, urednik redakcije DW na bugarskom
Domovina je za mene detinjstvo, toplina porodice, moja ulica iz tog vremena sa različitim mirisima, svetlo, ukus šljiva u dvorištu.
Kaže se: domovina je tamo gde ti je porodica. Domovina je tamo gde su ti prijatelji. Domovina je tamo gde živiš i gde se dobro osećaš. Ali moja šira familija živi u pet zemalja, moji najbliži prijatelji su svuda po svetu. A ja sam kod kuće u četiri grada i tri zemlje.
Tu je i priča sa pasošem. Uz malo preterivanje može se reći da je pasoš vozačka dozvola više klase. Sa pasošem čovek preuzima određene obaveze prema državi i zauzvrat dobija određenu sigurnost. To nema toliko veze sa identitetom, više sa lojalnošću, vladavinom prava i poštovanjem zakona.
Papa ima tri pasoša: argentinski, italijanski i jedan iz Vatikana. Kako se ta činjenica odražava na njegov identitet? Da li je on Argentinac, Italijan ili građanin Vatikana? Ili je pre svega toga vrhovni poglavar Katoličke crkve?
Danas, u kompleksnom i globalnom svetu, ljudi neizbežno imaju više identiteta. Ja sam, na primer, po rođenju Bugarin, a po pasošu Nemac. Ali ja se snažno poistovećujem sa svojim novinarskim poslom. Još jedan identitet koji je veoma važan je vezan za moju familiju – i članovi te familije žive u četiri različite zemlje. Dalji podidentiteti koji su mi važni: ja sam književni prevodilac, pisac, biciklista, pušač, ljubitelj klasične muzike.
U Nemačkoj u svakodnevnom životu nikada nisam osetio rasizam. Možda zato što mi je izgled „uobičajen“ i zato što vladam jezikom. Kada sam pre više od 27 godina počeo da radim kao novinar na DW, na saradnice i saradnike stranog porekla se nije gledalo kao na novinare, već više kao na prevodioce. I godinama na nivou šefova redakcija nije bilo kolega sa „migrantskim poreklom“. To se, hvala Bogu, promenilo.
*Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa. Otale kolumne pročitajte OVDE.