Građanski rat u Siriji gotovo zaboravljen

Kanada će, pored SAD, biti drugi član NATO koji izvodi vazdušne napade na položaje organizacije IS u Siriji. Danas (24.3.) kanadski premijer Stiven Harper predstavlja odgovorajuće planove u parlamentu u Otavi, prenosi dnevnik Špigel onlajn: „Trenutno Kanada ima 69 specijalaca u Severnom Iraku. Oni tamo obučavaju kurdske borce za borbu protiv IS, ali su učestvovali i u najmanje jednom vatrenom okršaju sa džihadistima. Početkom ovog meseca, u jednom incidentu, jedan kurdski borac je nehotice ubio jednog kanadskog vojnika.“ Dnevnik piše i da Kanađani zajedno sa Kurdima rade na identifikovanju ciljeva vazdušnih napada anti-IS koalicije. „Trenutno Otava u misiji učestvuje sa šest borbenih aviona tipa CF-18, jednim avionom-cisternom, dvojim izviđačkim avionima i jednom transportnom letilicom. Kanadska armija je dosad bombardovala samo položaje IS u Iraku. O produženju i proširenju mandata tih vojnika zapravo ne mora da odlučuje kamnadski parlament, ali je Stiven Harper želeo da o tome ipak glasaju poslanici kako bi pokazao jedinstvo i odlučnost svoje zemlje […] Prema poslednjim anketama, dve trežine Kanađana podržava produženje mandata svojih vojnika.“

Civilno društvo ostavljeno na cedilu

List Cajt piše o apelu koji je 85 sirijskih organizacija poslalo „svetskoj zajednici“ u kome piše: „Ponekad se osećamo kao da smo na nekoj drugoj planeti“. „Više desetina organizacija sirijskog civilnog društva je od međunarodne zajednice zatražilo pomoć u naporima da se okonča građanski rat. 85 grupa smatra da ih je svetska zajednica ostavila na cedilu jer se suviše fokusirala na rat protiv ekstremista. Ali, da bi oni bili zanimljivi, moralo bi pre svega da bude zaustavljeno krvoproliće u građanskom ratu. Za to su potrebna dva koraka koja sami ne možemo da izvedemo, izjavilo je tih 85 grupa, među kojima su mnogobrojne organizacije za ljudska prava i sindikati. Moralo bi da prestane bombardovanje koje izvodi sirijska armija, a potrebno je da počnu i pregovori između svih sirijskih grupa i njihovih međunarodnih pomagača.“

„Predstavnici civilnog društva svoju kampanju zovu Planeta Sirija“ […] „Naše molbe za mir i demokratiju mnogi tretiraju zaista kao da su nešto vanzemaljsko. Jedna od organizatorki apela, Salma Kahale, navodi da je sirijsko civilno društvo duboko frustrirano zbog nedostatka međunarodne podrške. Pri tome se ne radi o nekoj komplikovanoj stvari: velika većina Sirijaca ne želi ni diktaturu ni ekstremizam. Želimo isto ono što žele i svi drugi: mir i dostojan život. U potpisnike apela spadaju Centar za dokumentaciju napada, Kurdski ženski sindikat kao i Sirijska mreža za ljudska prava.“

„Umiremo od hladnoće, bolesti i gladi“

A dnevnik Tagescajtung donosi priču o Sami, Sirijki koja je sa svojim suprugom i šestoro dece morala da pobegne iz svog sela kada se ono našlo pod paljbom – otišli su na sever države. „Pre gotovo godinu dana, počele su borbe i svuda su izvodili vazdušne napade. Bojali smo se za život naše dece i zato smo pobegli u pećine u brdima. To je bilo najsigurnije mesto i jedino koje smo mogli da sebi priuštimo. Život u pećinama je bio zapravo nemoguć. Da nisam imala decu, radije bih bila rizikovala život ostankom u selu nego da odem u pećine. Kretali smo se po okolini u potrazi za jestivim stvarima koje smo mogli da pokupimo, pa smo tako obilazili njive i sretali seljake koji su se zbog vazdušnih napada bojali da žanju ili beru plodove. To smo onda mi radili – za to su nam nudili nešto novca.“

„Ostali smo na tom mestu oko godinu dana a deca su nam oboljevala od svih bolesti koje smo mogli da zamislimo. Moj najmlađi sin je imao dve godine i napade grčeva – bojali smo se da će umreti. Posle nekog vremena nismo tu više mogli da izdržimo, pa smo otišli ka kampovima na severu zemlje. Prvih 45 dana smo tamo proveli na otvorenom bez ikakve zaštite – živeli smo pod drvećem. Zatim smo konačno našli mesta u jednom šatoru zajedno sa još četiri porodice. Jedina hrana koju smo dobijali bilo je malo hleba – deca bi ga pojela još pre povratka u šator […] Umiremo od hladnoće, bolesti i gladi. Radije bih kuvala kamenje u svojoj kući nego boravila ovde i čekala da neka organizacija dođe i donese mi korpu sa hranom.“