„Gulag i dalje živi“

Nešto između skladišta za staru odeću i prašnjave revizorske kancelarije – tako izgleda stan u moskovskom prizemlju u kojoj je smeštena fondacija "Rusija leži" (u zatvoru) koja se bavi sudbinama ljudi iza rešetaka koji se osećaju nepravedno kažnjenim, poniženim i zlostavljanim. Dolaze im članovi porodica, prijatelji, najmiliji. Jedni se bore za slobodu zatvorenika, drugi za smanjivanje njihove kazne. Neki bi bili srećni kada bi uopšte dobili neki znak života svojih najdražih ili im nekako "doturili" nekoliko toplih komada odeće u "zonu". "Zona", tako zovu u Rusiji mesta u kojima se služi zatvorska kazna.

"Cela zemlja je u zatvoru", konstatuje Olga Romanova, direktorka fondacije, pali cigaretu, povlači dim i priča dalje: "Kad se u Rusiji misli na one iza rešetaka, čoveku odmah padne na pamet već uvrežena izreka: trećina je u zatvoru iz pogrešnog razloga, trećina sasvim bez razloga, a samo trećina je to stvarno zaslužila."

Mučenja u zloglasnoj kaznenoj koloniji u Saratovu? Ili ograničeno pravo poseta u ženskom logoru u Nižnjem Novgorodu? Olga Romanova sve te slučajeve poznaje lično. Oko nje sedi nekoliko pravnika, neki od njih poput Artioma Nikituškina bili su i sami u zatvoru. "Ja sam ovde verovatno jedina koja još nije za nešto osuđena", primećuje Olga Romanova i dodaje: "Iako bi se to u našem sistemu moglo brzo promeniti."

Svaki četvrti muški stanovnik Rusije je, saznajemo u ovoj fondaciji, već imao posla sa svetom kriminala, i svaka osma građanka te zemlje. Jedan od razloga što tako puno Rusa završava iza rešetaka je želja istražitelja za dobrim statistikama. "Ruskom pravosuđu su potrebni konkretni rezultati. Broj rešenih slučajeva mora porasti. I tako pravosudni organi i sudovi postaju lovci na statistike", objašnjava Nikituškin.

Njegov slučaj je, kaže, bio "naručen". On je, kaže, imao firmu koja je dobro poslovala i koja je onda otvorila apetit gradskoj upravi. Nikituškin nije hteo da sa njima deli svoju zaradu. "Oni koji su u zatvoru zbog finansijskog kriminala naravno bude apetit i kod drugih u zatvoru - pa moraju da plaćaju svoj boravak u zatvoru. Zašto? Zato što, prema mišljenju pravosuđa, oni to sebi mogu da priušte. Ucenjuju ih i stalno moraju da plaćaju."

Život u zatvoru - "pakao"

Među dobrovoljcima koji se angažuaju u fondaciji "Rusija leži" je i Pjotr Kurjianov. Ovaj čovek u pedesetim brine se o "stalnim mušterijama" u zatvorima. Mnogi od njih koji su uvek iznova osuđivani, zapravo su nevini, kaže on: "Oni su pogodne žrtve za svakog policajca. Jednom kriminalac, uvek kriminalac!" On je pet puta morao u zatvor - samo jednom "zasluženo", tvrdi.

Pored pohlepe pravosudnih službenika, mnogi zatvorenici kritikuju brutalnost zatvorske svakodnevice. Pjotr Kurjianov opisuje svoja iskustva na jugu Rusije: "U kaznenom logoru Saratovu je vladao pravi sadizam. Kao u Hitlerovim logorima. Kada sam došao tamo, slomili su me na najbrutalniji mogući način. Moje telo i moj duh su zlostavljani i ponižavani. Premlaćivan sam. Tako strašno da nisam mogao misliti ništa drugo nego: zašto? Zašto me tuku?"

Duh Gulaga se oseća u čitavoj Rusiji

Kada Olga Romanova to sluša, u njoj raste bes: "Ruski zatvori nisu tu da bi ljude učinili boljima, prevaspitali ih i ponovo integrisali u društvo. Njihova svrha je kazna. Kazna sa zakonski dozvoljenim metodama mučenja."

Čak je i predsednik Vladimir Putin više puta priznao da ruski pravosudni sistem treba hitno reformisati. "Gulag i dalje živi", kaže Pjotr Kurjianov, "njegov duh se oseća u celoj Rusiji."