Hrvatska i svi njeni totalitarni režimi
24. decembar 2019.
Grad Zagreb praktički je krajem prošlog meseca pokrenuo već najavljivani projekt osnivanja Memorijalnog centra žrtava totalitarističkih režima, ali o tome se i dalje ne zna mnogo. Sve je službeno počelo predstavljanjem javnog gradskog budžeta za sledeću godinu, pri čemu je Milana Vuković Runjić (kultura) na sednici Gradske skupštine pojasnila da se za centar izdvaja 100 hiljada kuna. Posredi su inicijalna sredstva na osnovu kojih se dogodine budžet za tu stavku sme povećavati. To će ujedno biti i neminovno s obzirom na rok otvaranja te ustanove – maj 2020. godine.
Predstavnici gradske opozicije nisu oklevali da pitaju o svrsi i profilu Centra. Saznalo se tako i da bi se on bavio žrtvama „Karađorđevog režima, preko NDH, do komunističkih zločina", a s fokusom na „obrazovanju i ljudskim pravima".
Detalji projekta - nepoznati
Ideja o osnivanju te institucije može se pratiti unazad već dve godine. I mi smo se raspitali. Najprije smo se obratili Vuković Runjić s nizom pitanja na koja uglavnom nismo dobili precizan odgovor. Zanimalo nas je ko je izvorni pokretač projekta, HDPZ ili Grad ili pak netko treći. Zatim i to hoće li se Centar više baviti jednim od spomenutih režima, ili svima podjednako – to zbog jasne ideološke pozicioniranosti udruženja bivših zatvorenika koja se inače bavi gotovo isključivo jednim režimom, onim komunističkim. Nadalje, ko je od istoričara već uključen u projekt, ako uopšte jeste, itd. Ali odgovoreno nam je samo vrlo neodređeno da Gradski ured „razmatra ideju" osnivanja centra radi sećanja na „sve žrtve svih totalitarnih režima".
Vuković Runjić se pozva i na Rezoluciju o važnosti evropskog sećanja za budućnost Evrope i podizanje svesti o zajedničkom evropskom nasleđu zločina koje su počinile komunističke, nacističke i druge diktature, od ključne važnosti za jedinstvo Evrope koju je doneo parlament EU.
Vuković Runjić smo barem uspeli da kontaktiramo, dok nam s HDPZ-om to uopšte nije pošlo za rukom.
Nužna uključenost istoričara
Rada Borić, gradska poslanica Zelene levice, učestvovala je u pomenutoj raspravi s Vuković Runjić. „Nije mi odgovoreno ko je prvotno predložio osnivanje takvog centra", rekla nam je ona, „ali ovakvo uvođenje novih 'ustanova', s osiguranim minimalnim sredstvima, znači tek jedno - dodvoravanje gradonačelnika Milana Bandića desnici, jer mu Neovisni za Hrvatsku više ne drže većinu u skupštini. Nisam dobila ni odgovor na upit zašto se, umesto toga, program o žrtvama totalitarnih režima ne priključi Centru za podsticanje tolerancije i očuvanje sećanja na holokaust, osnovanom pre tri godine."
Borić je dodala da je u Gradskoj skupštini jednako uzaludno pitala zašto Grad Zagreb radije u škole ne uvede program građanskog vaspitanja koji bi uključio i temu kojom će se baviti planirani centar.
Istoričari su očekivano podieljeni oko ove teme – ako im je uopšte poznata. Jerko Mihaljević s Instituta za hrvatsku istoriju u Zagrebu napomenuo je da u svetu postoje razni muzeji u oba pretpostavljena modela, dakle oni koji odjednom obrađuju više režima u 20. veku, kao i oni koji se odnose samo na jedan od njih:
„To pitanje po meni nije sporno, ali sve zavisi od kvaliteta postavke i tek ćemo videti kako će to biti kod nas. A što se tiče onoga ko bi izveo projekt, mislim da je dobro da se uključi što više aktera. Muzeji su i memorijske i kulturne, ne samo naučne institucije, pa tako i taj centar. Ne vidim problem u tome što bi ovde nositelj projekta mogla biti jedna, uslovno rečeno, interesna organizacija, kao što je HDPZ. Za takve projekte često je potreban upravo neki spoljni nezavisni subjekt koji će dati podstrek. Možda je i bolje da nisu uključeni samo naučnici, ali je svakako nužno da tu bude i istoričara."
„Najvažnijom će se pokazati serioznost pristupa. Hoće li iza toga stajati znanje i objektivnost, a diskusija bi moglo biti, no ne treba ih se plašiti", smatra Mihaljević.
Istorija nije samoposluga
Njegov kolega Hrvoje Klasić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu, pak, nije tako optimističan: „Prvo, ne slažem se s bilo kojom odlukom koja je motivisana rezolucijom EU koja se ovde spominje. Jer, dovoditi u vezu početak Drugog svetskog rata s paktom Ribentrop-Molotov, kao što čini rezolucija, a ne s ranijim sporazumima zapadnih vlada s Hitlerom po pitanju Austrije i Češke, pristrano je samo po sebi. I nemam problema da se govori i o totalitarnom karakteru jugo-socijalističkog režima, ali nipošto isključivo kroz teror. A kamoli da se vrše poređenja s ustaškim režimom."
Klasić smatra da se mladima u Hrvatskoj ne sme sugerisati da je komunistički režim za vreme SFRJ bio i približno nepravedan kao onaj pod kojem su u NDH za vreme Drugog svetskog rata bili Romi, Jevreji, Srbi i komunisti - jer je to neistina. „A istorija nije samoposluga pa da uzimamo samo ono što nekome u nekom trenutku treba. To je društveno opasno. Zato se bojim da će ovo ispasti kao i s tzv. komisijom Vice Vukojevića koja je utvrđivala žrtve svih zločina tog rata i posleratnog perioda, pa utvrdila da su ih uglavnom skrivili antifašisti."
Očigledno je da će oko ove teme biti još rasprava, no za početak je jasno bar to da projekt upravo vapi za transparentnošću.