Na velikoj proslavi povodom pristupanja Hrvatske u punopravno članstvo Evropske unije tadašnji hrvatski premijer Zoran Milanović dobro je birao šta će da kaže na centralnom zagrebačkom trgu. „Hrvatska je izabrala da bude most prema boljoj budućnosti regiona kome su proevropske težnje, uz najviše standarde zaštite manjinskih, nacionalnih prava, najefikasnije sredstvo za prevladavanje prošlih trauma“, rekao je Milanović obraćajući se pre pet godina tim rečima pre svega brojnim stranim gostima – kako iz EU, tako i iz regiona. Za sve koji ga nisu dobro razumeli, on je naglasio: „Na nama je da pružimo zemljama regiona ruku da i one uđu u evropsku porodicu.“
Bila je to poruka koju je Milanović mesecima pre toga neprestano ponavljao svuda po Evropi, bila je to poruka koju su širom Evrope svi od njega očekivali. Bilo je to, na kraju krajeva, jedino što je Evropsku uniju i interesovalo u vezi s ulaskom Hrvatske u članstvo. Jer, sa svojih četiri miliona stanovnika i skromnim ekonomskim pokazateljima, Hrvatska unutar evropskog tržišta ni tada nije igrala neku značajniju ulogu, kao što to ne čini ni danas. A letovati na Jadranu državljani EU su i pre toga mogli bez problema.
Strah kao argument
Najjači argument Hrvatske za članstvo bio je strah ostalih zemalja EU od ponavljanja balkanskog ratnog haosa iz 1990-ih godina. To je jasno stavio do znanja i tadašnji predsednik Saveta EU Herman van Rompej, naglasivši u Zagrebu da hrvatsko članstvo „predstavlja prekretnicu u novijoj istoriji Zapadnog Balkana na putu ka zajedničkoj budućnosti“, te da će Hrvatska „kao primer za region igrati ulogu od ključne važnosti“.
Otada je prošlo pet godina, a od ondašnjih Milanovićevih i Rompujevih reči nije se ostvarilo – barem kada je o ulozi Hrvatske u regionu reč – baš ništa. Ona se već godinama spori sa Slovenijom oko nekoliko kilometara Piranskog zaliva, s Bosnom i Hercegovinom svađa se zbog izgradnje Pelješkog mosta, a sa Srbijom neguje pre svega odnos posvađanih, a nikako ne suseda koji sarađuju.
Prošlost nikako da prođe, podele nikako da se premoste, ratne i istorijske traume stalno se iznova potpiruju i instrumentalizuju za dnevnopolitičke potrebe. Suviše opterećena sopstvenim brigama, Hrvatska se pre svega bavi sama sobom, a unutar Evropske unije ona je svih pet godina – nevidljiva.
Iseljavanje kao ekonomski faktor
S druge strane, ni Evropska unija u Hrvatskoj uglavnom zasada nije ostavila značajnijeg traga. Ekonomski gledano, veći deo negativnih efekata zbog slabe konkurentnosti hrvatske privrede na evropskom tržištu nadoknađen je povlačenjem sredstava iz evropskih razvojnih fondova. A najveći doprinos zajedničkom tržištu i ekonomiji Hrvatska daje u vidu masovnog iseljavanje mladih i obrazovanih ljudi u zemlje Zapadne Evrope.
Evropska unija pak, posrćući i sama iz krize u krizu, te razjedana kako iznutra, tako i spolja napadima brojnih populista – takozvanih „iliberalnih demokrata“ i nacionalista – nije u stanju da se nametne kao neki svetionik na putu očuvanja takozvanih „evropskih vrednosti“, poput tolerancije, poštovanja načela pravne države i zaštite prava svih manjina. Tako je prvih pet hrvatskih godina unutar EU uglavnom prošlo ispotiha – malo ko ih je zaista primetio, bilo unutar zemlje, bilo u Briselu.
Za druge zemlje Zapadnog Balkana – Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju, Kosovo i Albaniju – kojima EU sada otvara neku srednjoročnu evropsku perspektivu, iskustvo Hrvatske može biti itekako korisno. S jedne strane, oni vide da put do članstva nije veliki bauk. Potrebno je sprovesti nekoliko stvarnih reformi, sastaviti nekoliko zakona koji dobro zvuče i dati niz još bolje zvučećih obećanja. S vremena na vreme, uputno je „Evropljane“ malo podsetiti na opasnosti koje im prete s brdovitog Balkana, ukoliko dođu na ideju da zaustave proces učlanjivanja.
Pet propuštenih godina
S druge strane, na primeru Hrvatske sve te zemlje mogu da vide kako članstvo, kada je jednom do njega došlo, malo koga na nešto obvezuje. Na indeksu korupcije koji objavljuje organizacija „Transparensi internešenal“, Hrvatska za pet godina članstva ne da se nije poboljšala, već se pogoršala za jedan bod i trenutno je na 58. mestu od 180 država sveta. Istovremeno, u zemlji se otvoreno koketira s fašističkom prošlošću, bez intervencija iz Brisela. Pravosuđe je u velikoj meri neefikasno i podložno uticajima, a klijentelizam i nepotizam nesmetano cvetaju. Važno je samo kretati se „ispod radara“, ne stvarati probleme i pustiti „velike“ zemlje da se međusobno glođu na osvetljenoj pozornici.
Evropska unija želi da na Zapadni Balkan izvozi stabilnost, a ne da s njega uvozi nestabilnost – tako glasi zvanični narativ Brisela kada je reč o evropskoj budućnosti tog regiona. Uslov za to: sprovođenje brojnih reformi. Prvih pet hrvatskih evropskih godina međutim pokazuje da formalno prihvaćene reforme, iza kojih ne stoji istinsko uverenje u njihovu nužnost, malo toga mogu da promene. Hrvatskoj je za poželeti da to što pre shvati, kako bi sledećih pet EU-godina bilo uspešno i plodno. A tek ukoliko do toga dođe, zemlja bi mogla da postane istinski faktor pomirenja u regionu – čime bi davno izgovorene reči na glavnom zagrebačkom trgu prestale da budu samo floskule pogodne za svečarske prilike.