„Hrvatski krstaš“ i strah od izbeglica

Rat, razaranje, izbeglištvo… Darko Tolić je sve to lično doživeo. Kada je početkom devedesetih godina na severu Bosne i Hercegovine besneo rat između Hrvata i Srba, roditelji su tada petogodišnjeg Darka i njegovu sestru iz sela Johovca kod Doboja odveli na sigurno, kod dede i bake u Nemačku. Otac se vratio na front, a majka je ostala u Nemačkoj.

Ona je bila medicinska sestra i vrlo brzo je našla posao u jednoj bolnici. Zbog toga Darkova porodica, nakon okončanja rata, nije morala da se vrati u BiH kao velika većina drugih izbeglica. Oni su ostali. Tolić danas ima 28 godina i u Nemačkoj se politički angažuje – protiv izbeglica i migranata. Prvenstveno onih koji nisu iz Evrope. „Evropa je domovina evropskih naroda. Evropa bi trebalo da ostane evropska, a Nemačka Nemačka“, kaže bosanski Hrvat iz Štutgarta.

„Dekadentni Evropljani“

Tolić je osnivač nemačkog ogranka Autohtone Hrvatske stranke prava (A-HSP). Poslednjih godina otvoreno je podržavao nemačke desne ekstremiste, npr. iz stranke NPD, zato što su „najbliži njegovom pogledu na svet“.

„Hrvatski krstaš“ (kako ga nazivaju nemački mediji) „želi da spasi Evropu od izumiranja evropskih naroda i razmnožavanja neevropskih naroda“. Nemci su naivni kada je reč o izbeglicama, kaže Tolić za DW. „Oni ne prepoznaju opasnosti nekontrolisanog doseljavanja“. Afričke i azijske migrante naziva „uljezima koji zloupotrebljavaju dekadentnost Evrope“. O tome, kaže, mora otvoreno da se priča.

Tolić nije usamljen. Njegovo mišljenje dele i drugi mladi političari s područja bivše Jugoslavije koji su devedesetih godina u Nemačku došli kao izbeglice ili ekonomski migranti. Oni su aktivni u populističkim, desno-radikalnim ili čak neonacističkim grupama i strankama.

Na primjer Safet Babić, šef NPD-a u Triru, okoreli neonacista bosanskog porekla koji preko društvenih mreža širi anti-izbegličku propagandu. Jedan od njegovih slogana glasi: „Buntes Trier, nicht mit mir!“ – u prevodu: „Šareni Trier, sa mnom ne!“

Ili Dubravko Mandić, pravnik iz Frajburga i jedan od mlađih uzdanica populističke Alternative za Nemačku (AfD). Ta stranka odlučno se protivi prihvatanju izbeglica, a njena šefica Frauke Petri rekla je da bi na granicama u slučaju nužde trebalo pucati na njih – kako bi se sprečili da pređu granicu.

Mandić je svojevremeno javno američkog predsednika Baraka Obamu nazvao „crnčugom koja je samo zbog svoje boje kože postao predsednik SAD“. Mandić je rođen u Sarajevu, a njegov otac je, kako nam je rekao u kratkom telefonskom razgovoru, početkom sedamdesetih godina došao u Nemačku kako bi gastarbajterima iz bivše Jugoslavije pomagao oko privikavanja na novi život. Mandić za DW nije hteo opširnije da govori o svojoj priči i svojim stavovima oko izbeglica.

Nije to novi fenomen

Izbeglice i migranti protiv novih izbeglica i migranata – to nije ništa novo, tvrdi sociolog iz Bamberga Fridrih Hekman: „I migranti na kraju krajeva imaju predrasude. Oni ih donose sa sobom i ovde ih dalje razvijaju. Predrasude protiv drugih migrantskih grupa i naravno predrasude protiv većinskog nemačkog stanovništva.“

Profesor Hekman podseća na brojne doseljenike iz bivših sovjetskih republika, koji su početkom devedesetih godina prošlog veka došli u Nemačku. „I oni su sa sobom doneli vrlo jake predrasude, posebice one protiv muslimana.“

Etablirani doseljenici često imaju osećaj nelagode kada se radi o novim doseljenicima. To je fenomen poznat iz SAD, klasične doseljeničke zemlje, gde se većina došljaka redovno protivi novom doseljavanju.

U Nemačkoj su recimo Turci u devedesetih godina bili kivni na došljake sa istoka Evrope zbog navodnog privilegovanog položaja oko četiri miliona novih „sovjetskih“ žitelja Nemačke. Žalili su se da su oni (Turci) „za sve morali sami da se izbore kao gastarbajteri“ i da se sada „novim došljacima sve servira na tacni“, da im se nude kursevi integracije, pomaže oko potrage za stanom i da bez problema dobijaju i nemačko državljanstvo.

Nova konkurencija

„Mi smo u Nemačkoj i početkom devedesetih imali veliku migracionu krizu, koja može da se uporedi sa sadašnjom. U 1992. smo zabeležili 1,5 miliona doseljenika, bilo je nasilja prema migrantima, podmetali su se požari u domove u kojima su bili azilanti, bilo je i mrtvih. To se s vremenom sve smirilo nakon što su pooštrena pravila za dobijanje azila, a time im redukovana migracija”, podseća Hekman.

On za DW kaže da je razlog negativnog stava „starih“ došljaka prema „novima“ jednostavno strah. Strah od nove „konkurencije“, strah oko onoga što su „stari“ doseljenici uspeli da izgrade u novoj domovini i strah da će „novi“ postati novi miljenici Nemaca: „To je borba između etabliranih i novih došljaka oko istih ili sličnih resursa, oko poslova i stanova.“ Borba koja se vodi i preko društvenih mreža. Tamo se izbeglice (često i od strane bivših izbeglica) paušalno nazivaju „lenčinama“, „silovateljima“ i „parazitima“.

Za Darka Tolića, „hrvatskog krstaša“ iz Štutgarta i samoproglašenog „spasioca Evrope“, finansijska strana priče nikada nije bila primarna. „Ja sam u Nemačku došao kao mladi Evropljanin u jednu evropsku zemlju. Zbog toga je legitimno što sam ja ovde. Vidim sebe kao gosta koji će jednoga dana da se vrati u svoju domovinu, gosta koji želi da se vrati u domovinu.“

Uspešna integracija?

Svaki peti od oko 80 miliona stanovnika Nemačke potiče iz inostrnstva. Znači da su se oni sami, njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja doselili u Nemačku. Stavovi etabliranih doseljenika oko izbeglica ne razlikuju se dakle u većoj meri od stavova većinskog, nemačkog stanovništva.

Kako je pokazala jedna anketa Instituta za istraživanje javnog mnijenja YouGov sprovedena krajem prošle godine, 40 odsto nemačkih doseljenika smatra da je Nemačka trebalo da prihvati manje izbeglica nego što ih je zaista primila. Kod Nemaca to smatra 45 odsto ispitanika, a 24 doseljenika je mišljenja da Nemačka uopšte ne bi trebalo da prihvata izbeglice – to mišljenje deli 25 odsto Nemaca.