Hrvatskoj više odgovara vojska EU od NATO?
26. novembar 2018.
Poznato je da se vlada Hrvatske, s premijerom Andrejem Plenkovićem na čelu, priklanja inicijativi pre svega Francuske i Nemačke za ojačanje zajedničkih oružanih snaga EU. Nasuprot tome, predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović otvoreno joj se protivi – na tragu njene osvedočene bliskosti sa NATO i pozicijama SAD.
Sam plan sprovodi se zapravo već godinu dana, ali priče oko njega izrazitije su se zahuktale otkako ga vodeći evropski državnici odnedavno češće i znakovitije spominju. Reč je, naravno, o reakciji na rastuće pritiske američkog predsednika Donalda Trampa prema EU. Projekat „trajne strukturirane saradnje“ Evropske unije u sektoru odbrane, poznat pod skraćenicom PESCO, zato nastavlja da se razvija.
„Hrvatska ga očigledno podržava, učešćem u različitim EU-jedinicama, doduše za sada još uvek s malim brojem svojih vojnika“, kaže spoljnopolitički analitičar Božo Kovačević.
Hrvatska-Srbija: Karikaturalna verzija trke u naoružanju
Kovačević – predavač na Visokoj školi međunarodnih odnosa i diplomatije „Dag Hammarskjoeld“ u Zagrebu i nekadašnji ambasador Hrvatske – naglašava da pozicije Hrvatske svejedno nisu dovoljno artikulisane kada je reč o viziji budućnosti EU. Pritom skreće pažnju prvenstveno na već spomenuta dva gledišta u samom državnom vrhu, ali se osvrće i na regionalni kontekst:
„Što se tiče neposrednog okruženja Hrvatske, znamo da je Balkan i dalje područje na kojem se sukobljavaju različiti interesi. A ono što se na vojnom polju događa između Hrvatske i Srbije, to je pomalo karikaturalna verzija globalne trke u naoružanju koju žele da nametnu SAD zbog svojih interesa, i zbog iscrpljivanja svojih suparnika.“
„Region bi pre svega trebalo da stabilizuje kvalitet daljih EU-integracija“, nastavlja Kovačević, „ali tu postoje problemi. Jer, pored Amerike, vidljivi su uticaji Rusije i Turske. Srbija je frustrirana gubitkom Kosova, oslanja se zato na Rusiju, a ova to koristi za konfrontacije sa Amerikom i NATO, pa i sa EU na ovom području. Istovremeno, interesi Amerike pod Trampom definisani su tako da je bolje integrisana Evropska unija, iz njihove trenutne perspektive – nepoželjna.“
„Drugim rečima“, zaključuje sagovornik DW, „ako su EU-integracije preduslov da se region stabilizuje, onda delovanje Amerike nije usmereno ka stabilizaciji“.
Militarizacija na jugoistoku Evrope za sada nije realna
A šta o svemu tome misle aktuelni hrvatski političari, naročito oni koji svoju zemlju predstavljaju u Evropskoj uniji? Za mišljenje smo priupitali Jozu Radoša, bivšeg ministra odbrane Hrvatske. „Zagovornik sam jedinstvene spoljne i bezbednosne, pa i vojne politike EU. Evropa mora da preuzme odgovornost za sopstvenu odbranu. Ali pozivi koje čujemo da se formira vojska samo su simbolična potvrda spremnosti na to“, kaže Radoša.
Prema rečima ovog našeg sagovornika, put do zajedničke vojske je u svakom slučaju veoma dug. Nema ni približno jedinstvenog stava čitave Unije o tome, već i zato što neki više poverenja iskazuju prema NATO. „Uglavnom se radi o zemljama bivšeg Istočnog bloka“, dodaje Radoš, „i o animozitetu prema Rusiji. Hrvatska bi međutim ipak trebalo drugačije da rezonuje, mada stoji činjenica da EU nema jedinstveno mišljenje ni o Jugoistočnoj Evropi. U svakom slučaju, nejedinstvo u državnom vrhu prilično nas slabi, i trebalo bi znati da se, zbog okretanja Briselu, ne moramo odreći prijateljstva i bezbednosne saradnje sa SAD.“
„Odnosi u našem regionu nemaju direktne veze s odnosom Hrvatske prema pitanju EU-vojske. Bez obzira što smo tu svedoci preslikavanju globalne trke u naoružavanju, nekakva izrazita militarizacija na jugoistoku Evrope za sada nije realna“, smatra Jozo Radoš.
Dodajmo za kraj i to da na strani EU-vojske, poredeći sa učešćem u NATO, stoji još jedna objektivna prednost: u aktuelnim projekcijama namene kontinentalnih snaga, ipak se toliko ne spominje njihovo učešće u operacijama van same Evrope, pa ni direktna konfrontacija s Rusijom. Ali u praksi NATO, baš zbog SAD, to jesu glavni problemi.