Humanitarni nakovanj i policijski čekić
17. decembar 2018.
Hrvatske vlasti ne žele da prihvate najnovije sugestije Evropske komisije za povećanje kapaciteta za prihvat izbeglica iz Azije i Afrike. Opravdanje glasi – Hrvatska je već prenapregnuta zbog intenzivne zaštite granica prema istočnim susedima, i s obzirom na veliku dužinu tih granica.
Ipak, u hrvatskim gledištima može se uočiti određena „razapetost". Kao što je poznato, pristupanje šengenskom prostoru spada među najveće želje zvaničnog Zagreba. A upravo je nadzor spomenutih granica i suzbijanje ilegalnih prelazaka najbolje sredstvo u dokazivanju sposobnosti za taj nadzor. Osim svojevrsne razapetosti između ta dva motiva, tu je i činjenica da rubne zemlje EU sve više preuzimaju izbeglički pritisak u ime uticajnijih država centra.
Pored toga, Hrvatsku muči i odnos između vlasti i nevladinih udruženja koja redovno iznose tvrdnje o brutalnosti policije prema izbeglicama.
Militarizacija
„Sigurno da hrvatske vlasti ovu situaciju koriste i njome pokušavaju da upravljaju tako da to bude pokazna vežba zaštite spoljne granice EU. To prilično revnosno odrađuju, a da bi se pred očima briselskih tehnokratskih struktura dokazale kao dostojne ulaska u Šengen", kaže za DW istraživač migracija i sociolog sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta Drago Župarić Iljić. On smatra da hrvatski pristup u čuvanju granice svim sredstvima sve više poprima karakteristike zemalja Višegradske grupe.
„Jer, iako žicu još uvek nemamo, svakako da smo već tri godine svedoci militarizacije tog fenomena. Ono po čemu se Hrvatska razlikuje od suseda jeste pristup osiguranju i ulaganju u sredstva prihvata. Pod tim podrazumevam recimo, plan izgradnje novog prihvatilišta kod Petrinje, iako će i ono biti ograničenog kapaciteta", kaže Župarić Iljić.
On ne sumnja da će Hrvatska i dalje nastojati da balansira kroz ta dva pristupa: „Jedino što bi to moglo da promeni – nažalost, po migrante i izbeglice nagore – jest radikalizacija ionako delikatne situacije, ako na izborima neki zapaženiji uspjeh ostvare oni koji zagovaraju mitraljeska gnezda."
„U ponavljanje epizode Balkanska ruta i masovniji pritisak sumnjam", nastavlja Župarić Iljić, „budući da brojke ukazuju da se 'Tvrđava Evropa' zdušno brani. Ali humanitarna kriza u Bosni i Hercegovini, s obzirom na besperspektivnost i neadekvatne prihvatne kapacitete, realnost je i sramota čitave Evrope, a ne isključivo odgovornost naših zemalja. Ipak, mali, obični ljudi na terenu, oni koji su spremni pomoći – oni prave razliku od ravnodušnosti većine i neprijateljstva manjine glasnih."
Zagrebački sociolog deli mišljenje nekih drugih stručnjaka da se izbeglice pojavljuju kao kolateralna žrtva sistema. „Poučeni iskustvom nasilnog vraćanja i odbijanja, oni hrvatsku granicu sve više percipiraju kao opasnu i sve manje propusnu."
Nema zajedničke EU-politike prema izbeglicama
Dalji problem je to što nadležno hrvatsko ministarstvo više neće odobravati azil nikome ko je bio zaustavljen u nezakonitom pokušaju ulaska, jer apriori smatra da je to pokušaj zloupotrebe sistema azila. Drugim rečima, biće blagonakloni samo prema onima koje MUP u svojim misijama selekcije u turskim izbegličkim kampovima izabere da putem programa preseljenja budu pozvani u Hrvatsku.
Mali brojevi ostvarenih dolazaka, međutim, dovode u pitanje uspeh, a ne samo moral te i takve mere. Poznato je da se Hrvatska obavezala na više od 1.500 azila, ali do sada je pristigla tek desetina izbeglica kojima je to i odobreno.
Hrvatski poslanik u Evropskom parlamentu Tonino Picula već je u svojim nastupima kritički analizirao politiku EU prema izbegličkoj krizi. „Hrvatska deli razapetost s institucijama EU", rekao je ovom prilikom za DW, „pre svega s Evropskom komisijom koja već tri godine ne uspeva da reformiše postojeću politiku prema migrantima. No ta politika teško može više da se zove zajedničkom."
Granice humanog odnosa
Picula, nekadašnji ministar spoljnih poslova Hrvatske, napominje da ništa uspešnije od Evropske komisije nisu bile ni članice koje su preuzimale predsedavanje Savetu EU na šest meseci. Prošle godine Bugarska, naime, a ove Austrija, koja je poslala i snažan negativni signal odbijajući da prihvati Globalni kompakt o migracijama iz Marakeša.
„Hrvatska je u osetljivom položaju zbog toga što je izložena novom pravcu kretanja izbeglica od Grčke, preko Albanije i Crne Gore, do BiH. Za razliku od vremena izbegličkog talasa iz 2015. kad je bila 'protočna etapa', danas je na hrvatskim EU-granicama ka Sloveniji i Mađarskoj rastegnuta – bodljikava žica. Ako bi odustala od pune kontrole granice prema BiH ili nekom drugom susedu koji nije član EU, lako bi mogla da se pretvori u tzv. hot-spot rizikujući nove unutrašnje napetosti, ali i spoljnopolitičke."
„Odnos prema fenomenu izbeglica u EU već dugo nije samo organizaciono ili humanitarno nego punokrvno političko pitanje", dodao je Picula, opisujući razvoj EU-politike u ovom području.
Konačno, taj poslanik Hrvatske u Evropskom parlamentu podsetio nas je da o posledicama raspada evropskih politika prema migrantima, te izostanka novog dogovora, svedoče trendovi jačanja ksenofobnih i eurofobnih opcija svuda u EU. „A naravno da Hrvatska, zadržavajući pravo nadzora nad svojim, tj. evropskim granicama prema Balkanu, ne sme da pređe granice korektnog i humanog odnosa prema izbeglicama", drži Picula.