„Imamo li neki drugi svet?“

DW: Gospodine Krastev, da li je liberalna demokratija ugrožena u korenu, pošto mnogi kažu da više ne funkcioniše?

Ivan Krastev: S demokratijomje kao i sa ljubavlju. Stalno vas razočarava, ali se nadate da ćete je jednog dana ipak pronaći u njenom pravom obliku. Najveći rizik je u tome da više nismo sigurni šta je to demokratija.

Postoji li opasnost da se autoritarizam predstavlja kao demokratija?

Naravno. Podela na autoritarizam i demokratiju bila je veoma karakteristična za 20. vek. Početkom 21. veka vidimo da nastaju politički režimi u kojima slobodni izbori koegzistiraju sa autoritarnim praksama. Može da postoji izuzetno autoritaran režim, u kojem vlast uživa podršku većine, a istovremeno gazi individualna prava i oduzima opoziciji sva prava.

Paradoksalno je to da su otvorene granice faktori koji stabilizuju te režime. U Evropskoj uniji ljudi, na primer, teže jednostavnoj istini: Ako želiš da promeniš život, jednostavnije je da napustiš zemlju u kojoj živiš nego da u njoj promeniš vlast.

Da li biste se složili da ideja slobodne demokratije ne profitira od neke vrste „liberalne nasilnosti“ – skrivenih ili otvorenih „pravila“ političke korektnosti?

Neko vreme sam proveo na Univerzitetu Stenford. U to vreme je izbio potpuno apsurdan skandal. Tamošnje odeljenje informacione tehnologije je sastavilo listu od 150 reči i fraza, koje ne smeju da se upotrebljavaju, jer ih smatraju politički nekorektnim.

Jedna od tih izreka je bila: „Ubiti dve muve jednim udarcem“. Navodno je to bilo protiv prava životinja. Pitao sam se šta je stajalo iza toga. Onda sam naišao na sledeću statistiku. Ako pitate studente na američkim univerzitetima kako se definišu, kao liberali ili konzervativci, onda je odgovor da je dva puta više liberala od konzervativaca. Ako pitate profesore, onda je odnos 6:1. Ako pitate upravu onda je odnos 12:1.

Šta se desilo? Desilo se to da su ljudi koji su imali odlično obrazovanje, odbranili doktorski rad, i nadali se da će postati profesori, bili prinuđeni da se zaposle u univerzitetskom upravnom aparatu, jer je broj profesorskih mesta u društvenim naukama smanjen.

Ti ljudi s pravom osećaju da ih je obrazovni sistem izneverio. Mnogo godina su uložili u studije, dokazivanje, u sticanje intelektualnog statusa, a sve je bilo uzalud. Sa njima počinje „liberalna prenapregnutost“ o kojoj govorite. Naime, za njih je radikalnost između ostalog i mogućnost da steknu društveni status. Ali činjenica je da u zemlji kao što je Bugarska  taj „liberalni eksces“ spada u virtuelnu realnost. Ljudi čitaju o tome, ali ne žive tako i to ne prihvataju.

I nastaje svet nalik Sartrovom u kojem drugi ljudi zaista jesu pakao.

Na neki način da. „Kod kuće“ je po definiciji mesto na kojem čovek misli da razume i da se oseća shvaćen. Odjednom, ako je sve to previše fragmentisano, ne samo da osećaš da više ne razumeš šta se dešava, već i da tebe više niko ne razume, pa počinješ da se priključuješ manjim zajednicama. Politika pretpostavlja zajedničku nacionalnu situaciju, izvesnu temeljnu saglasnost o važnim stvarima. Nestanak tog javnog konsenzusa je jedan od osnovnih problema liberalne demokratije.

Rekli ste da najveći broj ljudi migraciju shvataju kao kretanje kroz prostor, fizički, ali u stvarnosti, svi migranti i ne znajući misle na kretanje kroz vreme, u budućnost. Da li je to zaista tako?

Svi mi živimo u svetu u kojem smo stalno u pokretu. I to ne samo prostorno, već i vremenski. Ljudi iz Afrike i Azije koje srećemo na evropskim granicama jedva da misle da se prostorno sele. Za njih je migracija putovanje u budućnost. Ali milioni ljudi koji stižu u Evropu naravno menjaju i naša društva, gradove, što onda kod domicilnog stanovništva ostavlja osećaj koji ne da mira – da grad u kojem žive više nije njihov grad.

Dok neki (Afrikanci, Azijci) peške prelaze granice, drugi pokušavaju da putuju kroz vreme glasačkim listićima.

Da li je stvarni problem modernog sveta strah, ne strah koji ima objekt, jer ga strah nema?

Strah isisava životnu snagu. Strah te savladava. Imamo osećaj da se sve menja i to nas tera u ili u pasivnost ili u preteranu reakciju. Ako gledamo unazad, imaćemo za 50 godina tračak razumevanja za to što se događa sada. Ali nikada nas ne napušta osećaj da živimo u posebnom trenutku.

Za vreme posete Moskvi početkom rata kineski predsednik je rekao: „Vidimo promenu koju sto godina nismo videli.“ Ali ni on ni mi ne znamo tačno, šta je ta promena.

Kako će ishod američkih predsedničkih izbora uticati na rat u Ukrajini?

Rat se nalazi u kritičnoj fazi. Obe strane čekaju početak pregovora i traže eskalaciju koja bi im omogućila da pregovaraju s pozicije snage. Rusija je uništila veliki deo ukrajinskog energetskog sistema i preti ne samo da će zamrznuti rat već i celu Ukrajinu. Kijev je započeo ofanzivu u Kursku i želi da gađa ciljeve u Rusiji.

Očekivanja da bi Trampovapobeda značila kraj rata, a pobeda demokrata odbijanje pregovora počiva na pogrešnoj argumentaciji. Ni Tramp ni Harisne bi prihvatili pobedu Putina i poraz Ukrajine. Ali i Tramp i demokrate žele što skoriji kraj rata. Razlog je jednostavan. Američkoj javnosti je dosta i rata i izdvajanja resursa za njega. Novi konsenzus je da bi trebalo da Amerika više čini za Amerikance i da više ne pregovara sa celim svetom. Ideja da je Amerika svetski policajac nije više prihvatljiva.

Vi ste optimista kada je reč o sadašnjem svetu?

Imamo li neki drugi svet?

*Ivan Krastev je direktor Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni član saveta na bečkom Institutu za nauke o čoveku (IWM).

**ovaj intervju je najpre objavljen na engleskom jeziku