Ipak bez većeg loma u NATO-porodici
5. decembar 2019.
Kao što je to već često bilo kod NATO, uoči sastanka padale su teške reči. Ali kada su se susreli, šefovi država ili vlada članica ipak su se dozvali pameti. Turska se nije upustila u blokadu završne izjave, a po prvi puta je i Kina spomenuta kao moguća strateška pretnja. I svi su na jubilarnom sastanku u Vatfordu kod Londona obećali da će svoje izdatke za odbranu da povećaju na dva odsto BDP, onako kako su se i obavezali članstvom. Doduše, to će neki možda da urade pre, a neki malo kasnije.
Ali najveće iznenađenje je bilo to da američki predsednik Donald Tramp nije hteo da doliva ulje na vatru, već je bez komentara odleteo nakon sastanka. Da li je to uradio zato što je poslušao svoje savetnike – kao što pretpostavljaju američki izvori – zato što je bio besan zbog objavljivanja indiskretnog videa na primanju u Bakingemskoj palati prethodne večeri? „Održali smo već tolike konferencije za novinare“, tvitovao je Tramp prilikom odlaska. U svakom slučaju, takav ishod je dobrodošao.
Svi se smeju Trampu
Na marginama sastanka NATO, taj video je izazvao pravu malu medijsku senzaciju. Na njemu se vidi kako se Džastin Trido, Emanuele Makron, Boris Džonson i princeza Ana, ne znajući da ih snimaju, u opuštenoj atmosferi smeju onom što Tramp izvodi na svojoj konferenciji za novinare.
Američki predsednik, kada je raspoložen kao što je to bio u ponedjeljak, olako deli čitav svet na autokratske režime sa kojima je prijatelj i na sve ostale. Vređa svoje partnere, kuka zbog novca i izaziva pad vrednosti deonica kada najavljuje da će kraj trgovinskog rata sa Kinom biti tek nakon predsedničkih izbora u SAD. Tome neko može da se smeje, a neko može i da plače, već kako je ko raspoložen.
Ali Tramp se uvredio. Nakon sastanka sa nemačkom kancelarkom nazvao je kanadskog premijera Tridoa „dvoličnim“ i ponovo napao Kanadu jer ne izdvaja dovoljno novca za odbranu. Doduše, prema standardima ovog američkog predsednika, i to je bila relativno uzdržana reakcija. A i Trido se ponašao kao školarac kojeg su zatekli u nečem nedozvoljenom: „Imam dobre odnose s predsednikom Trampom“, uveravao je novinare i čvrsto obećao da će dati više novaca za odbranu. Baš kao što je pohvalio i činjenicu da je Kina po prvi put na agendi NATO.
Kina na dnevnom redu
Doduše, formulacija o Kini u završnom dokumentu je uzdržana i reč je samo o „prilikama i izazovima“ u odnosima s tom državom. Ipak, NATO tu priznaje da pažljivo prati uspon te nove velesile i da će morati da prilagodi svoju politiku na Dalekom istoku.
Domaćin susreta, britanski premijer Džonson, čak je govorio o mogućnosti strateškog partnerstva sa Kinom. Ali to je teško sprovodljivo. SAD zapravo ne vode nekakvu doslednu taktiku u trgovinskom ratu sa vrhuškom u Pekingu, a svaka od zemalja-članica NATO ima svoj cilj u odnosima s Kinom. Grčka recimo otvoreno poziva kineske investitore za infrastrukturne projekte u toj zemlji, dok je Nemačka u međuvremenu postala oprezna i želi da zaštiti svoje ekonomske interese.
Nekakva zajednička politika prema Kini još uvek je stvar budućnosti, ali NATO se ipak složio da proširi svoj strateški horizont. Na tu činjenicu ukazala je i nemačka kancelarka Angela Merkel nakon bilateralnog susreta s američkim predsednikom: na pritisak Trampa, Nemačka će više izdvajati za odbranu, ali joj se tako otvara i prostor da se više pozabavi strateškim pitanjima Saveza.
I taj sastanak Trampa i Merkelove očigledno je protekao mirno. U svakom slučaju Tramp se uzdržao od kritika Nemačke, a Berlin je najavio da će tek 2030. dostići cilj na kojem američki predsednik toliko insistira i povećati budžet za odbranu na dve odsto BDP. Utoliko je za Angelu Merkel taj sastanak bio uspeh.
Skoro svi su zadovoljni
Nakon otrovnih reči između Donalda Trampa i Emanuela Makrona s njegovom žestokom kritikom situacije u NATO, francuski predsednik je na kraju samita izgledao zadovoljan. Njegova kritika podstakla je važnu i neophodnu raspravu. Sada je generalnom sekretaru NATO Jensu Stoltenbergu poveren zadatak da formira stručnu grupu koja će da se pozabavi strateškim planovima tog odbrambenog saveza.
To je uspeh i za nemačkog ministra spoljnih poslova Haika Masa. On je, naime, bio među prvima koji je, nakon Makronove konstatacije o „moždanoj smrti“ NATO, predložio sazivanje neke vrste „saveta mudraca“ koji bi trebalo da razmisle o budućnosti NATO.
Za francuskog predsednika bilo je važno da NATO ozbiljnije shvati i pretnju terorističkih grupa na pragu Evrope. Na kraju krajeva, francuski vojnici već godinama su u nemirnim područjima Sahela. Predsednici država Afrike moraju da ozbiljno objasno da li žele da oni tu i ostanu. Francuska, naime, plaća visoku cenu – prošle nedelje je tako, u padu helikoptera u Maliju, poginulo 13 francuskih vojnika.
I istočni Evropljani na kraju mogli da budu zadovoljni. Nakon što se Turska ipak nije upustila u to da blokira završni dokument ako čitav NATO ne proglasi kurdske borce u Siriji za teroriste, mogao je i da se postigne dogovor o proširenju vojne zaštite Poljske i zemalja Baltika. „To je veliki uspeh, ne samo za našu zemlju, već i za čitav region, jer se tako garantuje bezbednost naših građana“, izjavio je predsednik Litvanije, Gitanas Nauseda.
-pročitajte još: Srbija: Teško čitljiva Deklaracija o neutralnosti
Bez većeg loma u porodici
Svađa porodice na kraju je izbegnuta, ali to ništa ne menja u problemu same strukture Saveza. Ipak, diplomate iza pozornice su mogli da odahnu zbog toga što na ovom rođendanskom sastanku u Vatfordu nije došlo do velike buke i svađe – a tako nešto se uvek može očekivati kad se pojavi ovaj američki predsednik.
I dalje tinja beskonačna rasprava o izdacima za odbranu, mada to zapravo i nije osnovni problem NATO. U međuvremenu već devet zemalja-članica izdvaja dva odsto (ili čak i više od toga) za svoju odbranu. Predstavnici tih zemalja počašćeni su i posebnim svečanim ručkom na poziv američkog predsednika Trampa koji u NATO pre svega vidi novac i troškove.
Drugi, pre svega Nemačka, polako idu u tom smeru. Ali francuski predsednik Makron pre svega ističe ono što je po njemu osnovni problem. Nije samo stvar u količini novca, već u tome što bi Evropa mora svoje izdatke efikasnije da usmerava i više međusobno da sarađuje. Doduše, jasno je da odbrana Evrope može biti „samo jedan stub NATO“, ali on je ipak važan. Francuskom predsedniku je potpuno jasno da Evropa bez NATO ne može sama sebe da brani, ali on ipak želi da učini više na ujedinjenju odbrane Starog kontinenta.