Ista sudbina, ali malo solidarnosti
27. decembar 2018.
Veronika, kojoj u pasošu i dalje stoji muško ime, do svoje tridesete godine je živela u Hersonu. gradu na jugu Ukrajine. Zatim je u gradu Mikolajivu, na crnomorskoj obali, počela sa hormonskim prilagođavanjem pola. Ka Nemačkoj se uputila prošle godine. Vize tada više nisu bile potrebne. U Berlinu je izašla iz autobusa i došla u Centar za LGBT-izbeglice u kojem i danas živi.
Krajem oktobra Veroniku su pretukli drugi stanovnici centra. Nakon toga, njeni prijatelji iz izbegličkog centra pokrenuli su Inicijativu za borbu protiv diskriminacije.
Šta se dešava u centru?
U berlinskom LGBT-centru za izbeglice živi 125 ljudi. Pored nekoliko privatnih inicijativa, to je jedina institucija te vrste u Nemačkoj. Otvorena je 2016. godine, kako bi LGBT-izbeglice zaštitila od nasilja i drugih grupa migranata. Iz uprave centra kažu da oko trećina njih govori ruski jezik. To su izbeglice iz zemalja bivšeg Sovjetskoj Saveza – iz Moskve, Kijeva, Kišinjeva i drugih gradova. Među tom grupom je najviše sukoba u centru.
Alik je nižeg rasta, obučen u crno, ima kratku kosu. Sebe ne vidi kao muškarca. On generalno odbacuje binarni rodni identitet. Prema njegovim rečima, među ljudima koji žive u centru postoje predrasude.
Alik se žali na transfobiju, dakle neprijateljstvo prema ljudima koji nemaju jasan rodni identitet, na rasizam, kao i neprijateljstvo prema ženama i osobama sa invaliditetom. Iskustvo LGBT-izbeglica, koje su u svojim zemljama bile proganjane, ne doprinosi uvek solidarnosti i saosećanju, već ponekad izaziva suprotno. Alik kaže da su pojedini žitelji centra u Berlinu od žrtava postali nasilnici.
Brzo nestala euforija
Lev, koji takođe živi u centru, seća se kakva ga je euforija obuzela kada je prvi put napustio svoju zemlju. „Dobijete hranu. Divno! Dobijete krevet. Divno! Ali onda počinju problemi sa statusom. I kada prvi put osetite neprijateljstvo, osećate se bespomoćno“, kaže Lev.
Obrada predmeta LGBT-izbeglica često traje godinama. Prva odluka o dodeli azila je po pravilu negativna, na šta podnosilac zahteva najčešće ulaže žalbu. Meseci prolaze dok se ne donese odluka o njihovom statusu. Ukoliko im zahtev nije odobren, policija ih deportuje direktno iz centra.
Sve to, kako kažu stanovnici LGBT centra, negativno utiče na psihu ljudi. „Naravno da smo osetljivi. To je specijalni centar za ljude kojima je posebno potrebna zaštita. Ja mogu dosta da izdržim, ali Veronika je skoro izvršila samoubistvo“, kaže Alik.
Traženje izlaza
Direktorka centra u Berlinu Antje Sanogo potvrđuje da ima nasilja. Kaže da se taj centar ne razlikuje od drugih izbegličkih centara kada je reč o statusu i finansiranju. Isti problemi postoje kao i na drugim mestima. Nedostatak prostora i privatne sfere izazivaju stres i sukobe.
„Sukobljavaju se različiti interesi. Na jednom prostoru mora da se živi sa potpuno stranim ljudima“, kaže direktorka. Izlaz vidi u tome da izbeglice što je moguće brže napuste centar i bude smeštene u stanovima. „Ali i to je komplikovano jer u Berlinu je veoma teško naći stan“, kaže Sanogo. Takođe, obrada predmeta izbeglica traje veoma dugo.
Prebijanja Veronike ona vidi kao interni sukob, rezultat frustracija. Sa druge strane, Veronikini prijatelji koji su pokrenuli Inicijativu protiv diskriminacije, smatraju da je Veronika žrtva transfobije i netolerancije. Pritisak na slabije u izbegličkim centrima je problem koji bi konačno trebalo rešavati, smatra Alik: „Najmanje jednom nedeljno bi trebalo organizovati kurs nenasilne komunikacije.“