Italija: solidarnost u teškim vremenima
19. mart 2020.
Rimska četvrt Pinjeto, baš kao i drugi delovi na istoku grada koji se ubrzano modernizuju, ima dve duše. One žive jedna pored druge, ali retko se dodiruju i mešaju. U socijalnim stanovima, sagrađenim pre nekoliko decenija, žive stariji ljudi. Oni se druže u lokalnim barovima ili čitaju novine na klupama u pešačkim zonama. Kada se korona-virus sa severa Italije počeo da se širi i na ostale delove zemlje, penzioneri su bili prvi koji su nestali iz javnog života, jer je vlada savetovala starijima da ostanu kod kuće.
Druga grupa su mladi umetnici, kreativci i slobodnjaci koji obično pune kafiće i barove naselja Pinjeto. Oni su početku pokušavali da žive normalno, dok se šokirana Italija borila i suočavala s tim da mora da prekine sve društvene kontakte. A onda je prošle srede izrečena stroga mera: svi građani moraju u samoizolaciju i ne smeju da napuštaju svoje stanove. Osim toga, naređeno zatvaranje trgovina, radnji i servisa koji ne pružaju usluge neophodne za svakodnevni život.
Iako su do sada živeli fizički razdvojeno jedni od drugih, COVID-19 zbližio je te dve grupe starih i mladih – u zemlji koja je najteže pogođena korona-virusom u Evropi i u kojoj je do sada od zaraze umrlo više od 2.000 ljudi.
-svi DW-tekstovi o korona-virusu OVDE
Volonteri idu u kupovinu za penzionere
Mladi ljudi, između 25 do 30 godina, iz lokalnog kulturnog udruženja osnovali su inicijativu za pomoć starijim osobama – stanovnicima koji se pridržavaju najstrožih pravila samoizolacije. Oni za njih idu u kupovinu i obavljaju sve druge vrste usluga. I ostale grupe građana u Rimu i širom zemlje ubrzo su krenule njihovim stopama.
„Pokrenuli smo akciju i pozvali volontere u komšiluku da pomognu i pre naredbe da se obavezno ostaje kod kuće. To je bilo još u vreme kada je starijim osobama samo savetovano da ne izlaze, ali je na ulici i dalje bilo mnogo ljudi“, kaže Dijana Armento, jedna od koordinatorki projekta. Za samo tri dana prijavilo se više od 200 volontera. „Dnevno smo obrađivali od četiri, pet, pa do 20 i više poziva starijih ljudi“, dodaje ta 30-godišnjakinja, koja je inače zaposlena jednoj u izdavačkoj kući.
Dijana Armento objašnjava da se volonter povezuje sa starijom osobom koja živi u blizini, kako bi moglo da se prati kretanja te osobe u slučaju da se razboli i kako bi se obezbedilo da volonter ne mora da prelazi veliku udaljenost da bi osobi kojoj pomaže isporučio hranu i ostale potrepštine.
-pročitajte još: Život u karantinu
„Takođe, pokušavamo da se pridržavamo navika penzionera, tako što idemo u njihov omiljeni supermarket ili ih pitamo koje proizvode i marke najviše vole“, kaže Dijana Armento. Nema fizičkog kontakta između volontera i onih kojima pomažu, jer se namirnice nakon kupovine ostavljaju na njihovom kućnom pragu.
Usamljeni i konfuzni
Dijana je primetila da među starijim osobama postoji velika potreba za komunikacijom. „Kada ste s njima na telefonu, zaista možete da vidite kolika je njihova potreba za razgovorom. Provode čitav dan ispred televizora i onda se, ili uplaše, ili ne veruju u ono šta se događa. Poznajem staricu koja provodi čitav dan u molitvi, misleći da je sve ovo Božija kazna.“
I druge grupe volontera u gradu organizovale su se na sličan način. „Postoji ogromna potreba da se ljudima pomogne, na koju lokalne vlasti nisu u stanju adekvatno da odgovore“, rekao je Alberto Kampailja, prvi čovek udruženja za pomoć siromašnima koje pruža pravnu i materijalnu pomoć, uključujući i nabavku hrane. Njegovi volonteri sada isporučuju hranu u Ćampino, na periferiji Rima. Neke lokalne vlasti u glavnom gradu Italije otvorile su telefonske linije za pomoć i grupe na Fejsbuku.
Kroz krizu prolazimo zajedno
U Bičariju, malom gradu u regionu Apulija na jugu zemlje, 2.800 ljudi živi u bliskom kontaktu. Deca se igraju na gradskom trgu, stariji sede ispred lokalnih gostionica, a prolaznici se zaustavljaju kako bi porazgovarali s vlasnicima prodavnica.
„Ovde postoji snažan osećaj zajedništva“, kaže Đanfilipo Minjonja, gradonačelnik Bičarija. „Svaki susret je prilika za ljude da se pozdrave i popričaju, a ovaj prekid svih društvenih kontakata teško im pada.“
Grad je uspostavio telefonsku vezu za starije osobe koje mogu da pozovu ako im je potrebna pomoć oko nabavke namirnica, lekova i drugih potrepština. Tu uslugu koju je pokrenula lokalna zadruga s 200 članova, sada podržava opština. Iako među stanovnicima tog mesta nema potvrđenih slučajeva zaraze, vlada zabrinutost da bi bolest ipak mogla da se pojavi. Najbliža bolnica je udaljena 30 kilometara i nalazi se u Fođi. Osim toga, zdravstvo u južnoj Italiji nije tako efikasno kao na severu zemlje.
U San Leu, malom zaseoku sa srednjovekovnom tvrđavom, u Emilija-Romanji, jednom od najteže pogođenih regiona, solidarnost pomaže starijim osobama da se nose s izolacijom.
„Počeli smo s dostavom hrane i lekova. Neki dan je jedna žena poželela ukrštene reči, ali je lokalni kiosk bio zatvoren“, kaže Marta Kijuči, 32-godišnjakinja koja vodi turističku zadrugu. Ona dodaje da su samo četiri prodavnice ostale otvorene u istorijskom centru grada u kojem živi svega stotinak ljudi. „Ideja nam je da svi znaju da postoje ljudi koji im stoje na raspolaganju i koji su spremni da pomognu.“