„Izbeglička kriza se može savladati!“

DW: O čemu će biti reči na konferenciji o izbeglicama koja se održava u Ujedinjenim nacijama?

Vinsent Kočetel: Očekujemo da ćemo predstavnike država iz kojih izbeglice dolaze i u koje odlaze, predstavnike tzv. zemalja azila, ali i tranzitnih zemalja, uspeti da uverimo da se obavežu na pridržavanje osnovnih smernica, ali i na bolju saradnju u prevladavanju ovakvih kriza. Ako pogledamo Evropu i sagledamo lekcije koje smo naučili iz krize 2015, ponekad nam se nameće osećaj da države nisu zaista spremne da izvuku pouke iz onoga što se dogodilo. To je nešto poput mamurluka i glavobolje. Probudite se ujutro i zapitate: bože, šta sam to sinoć uradio?

Koja pitanja bi zemlje Evropske unije trebalo same sebi da postave?

Jedno od pitanja jeste da li smo sigurni da je Evropa bolje pripremljena nego što je bila sredinom 2015. godine i šta je to što bi moglo da ponovo izazove masovni priliv izbeglica u Evropu. Nakon izbijanja krize, ključni pokretači i razlozi prisilnog raseljavanja i ekonomskih migracija i dalje su tu i deluju. Problem Avganistana nije rešen – još uvek imate rat u toj zemlji. Ni konflikt u Siriji nije rešen. Još uvek imate rat u Libiji, ali i niz drugih konflikata koji bi mogli da dovedu do raseljavanja ljudi. Zašto je trebalo toliko dugo vremena da se krene sa preraspodelom izbeglica. Nakon godinu dana od dogovora, samo je 13 odsto ciljeva ispunjeno za Grčku i svega pet procenata za Italiju.

Što konkretno podrazumevate pod pripremama?

Verujemo da nam je kriza pokazala da moramo da imamo zajednički sistem registracije u Evropi – ne samo otiske prstiju, već i dosijee. To bi olakšalo planiranje i sprovođenje Dablinskog sporazuma, preraspodelu izbeglica i spajanje porodica, ali bi i preduhitrilo gubitak podataka o deci-izbeglicama koja se kreću po Evropi bez pratnje. Da li je to tehnički izvodljivo? Jeste. Da li je to moguće napraviti u Evropi? Jeste. Potrebno nam je malo zajedničke volje, ali tako bismo dobili zajednički sistem registracije.

Da li je Evropa sada bolje pripremljena za izbeglice? Da li su se izvukle pouke?

Nisu. Ne vidimo da su lekcije naučene. Postoji čitav niz predloga koje je Evropska komisija podnela u junu i julu. Neki od njih idu u pravom smeru, ali su nekako bojažljivi i ne dodiruju velike probleme. Zapravo, demonstriraju da možemo da proglasimo mnoge zemlje bezbednim zemljama za tranzit širom Evrope, čime se opet omogućava brzo vraćanje izbeglica u susedne zemlje, što im je bolja opcija nego da ispituju njihove molbe za azil. U suštini, to vam je kao kad dođete do brzih, ali ne i pravih rešenja koja funkcionišu. Čarobnog recepta nema. Potreban je zajednički alat i više zajedničkog pristupa rešavanju problema – a to je Evropski centar za registraciju izbeglica i migranata koji dolaze u EU. To ne mora da bude stalni centar. On bi mogao da bude otvoren u Grčkoj ili Italiji, ili jednog dana u Poljskoj, ako bi recimo došlo do priliva izbeglica iz Ukrajine. Potrebni su nam kapaciteti u zonama gde postoje migracije i pritisak ljudi koji traže azil, kako bi se pomoglo članicama EU koje su suočene s takvom situacijom.

Mnogi ljudi smatraju da je kriza prošla. Zašto izvlačimo pouke iz kriza samo kada mislimo da su prošle?

Kako možemo da budemo sigurni da se kriza neće ponoviti? Uveren sam da će ljudi nastaviti da se sele. Evropa se stavila u položaj zavisnosti od zemalja koje su smeštene na njenim spoljnim granicama. Možemo samo da se nadamo da će sprovođenje sporazuma EU-Turska biti nastavljeno. Ali ako ne, ili ako se ne sprovodi u potpunosti, onda moramo da imamo Plan B za rešavanje takve vrste kriza na nivou Evrope. I dalje postoji veliki priliv ljudi koji dolaze u Italiju. Većina njih su ekonomski migranti. Italija sama ne može da reši taj problem. Geografski položaj ne može da bude osnova za davanje odgovornosti pojedinim zemljama za rešavanje takvih problema.

Kakva je uloga UNHCR u svemu tome? Rešava li Vaš komesarijat izbegličku krizu ?

Ne mislim da smo mi u poziciji da rešavamo taj problem, ali mi smo u poziciji da pomažemo zemljama i pronađemo pragmatične načine delovanja.

Koji su to pragmatični načini delovanja u kontekstu izbegličke krize?

Mi danas u Grčkoj imamo oko 50.000 potražilaca azila. To ne bi trebalo da bude vanredna situacija, niti kriza. Mi moramo da objasnimo ljudima i vladama da se to može savladati. Moramo dobro da snimimo situaciju, dobro da obavimo registraciju, dobro da odredimo status izbeglice ili migranta, da vratimo one kojima zaštita nije potrebna, neke bi trebalo ostaviti da se integrišu u Grčkoj. Sve se to da organizovati i sve to je izvodljivo. Zbog toga ne bi trebalo da bude krize. Kriza nije izbila zbog tolikog broja izbeglica, već zbog nedostatka solidarnosti među zemljama članicama Evropske unije.

Imaju li slike dece, poput one koja prikazuje mrtvog Alana Kurdija, moć da promene percepciju ljudi i navedu ih da nešto preduzmu?

Slika Alana Kurdija pokazala nam je da moramo da učinimo nešto kako bismo spasavali te ljude na moru. Deca ne bi smela da se izlažu takvoj opasnosti i prevoze čamcima. Naravno da takve slike izazivaju emocije koje dovode do povećanja stepena solidarnosti, a s vremenom to ponovo iščezne. Percepcija ljudi bila je da njihove vlade više nemaju kontrolu nad situacijom. Onda ljudi počinju da razvijaju strah od toga šta se događa. Svakom sistemu azila potrebna je podrška javnosti, a javnost opet mora da bude uverena da se sistemom na pravi način upravlja i da taj sistem služi ljudima koji su u nevolji i kojima je potrebna zaštita. To bi trebalo da objasnimo javnosti. Oni, kojima ne treba naša zaštita, moraju da budu vraćeni – drugog rešenja nema.

Kako možete da uverite ljude u Nemačkoj i Evropi da je moguće organizovati sadašnji priliv izbeglica?

Ne bi trebalo da paničimo. Nije ovo prvi put da se Evropa susreće s ovakvom seobom ljudi. Nije svako izbeglica. Moramo da obezbedimo bolje funkcionisanje sistema vraćanja onih koji nisu izbeglice, ali i da integracija onih koji ostaju ne bude prepuštena slučaju. I to se mora investirati. To je investicija za budućnost. Ljudima ne treba zaštita ua ceo život. Pogledajte izbeglice iz Bosne i Hercegovine. Mnogi su se vratili u svoju zemlju, poneki čak i sa pasošem druge zemlje. Oni uvek ostaju jednom nogom u zemlji iz koje dolaze, drugom u zemlji u kojoj su našli utočište. Ali to je u redu, oni su tako pokretljivi – mobilni.

Vinsent Kočetel je direktor Visokog povereništva Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) za Evropu.