Izmirski dobri ljudi

Na šalteru izvan aerodromske zgrade uzeli smo elektronske kartice na dopunu, koje nam obezbeđuju vožnju metroom do grada. Ako ste u nedoumici kuda da krenete, neko će odmah zastati, pitati kuda idete i pokazati vam lift, stepenice, peron.

Taj utisak će se tokom boravka u Izmiru samo potvrditi – ljudi su uvek spremni da pomognu, pritom su strpljivi i vedri.

Kada smo na stanici Hilal, na kojoj sa brze, aerodromske linije presedamo na gradski metro, za trenutak oklevali, mladi par sa bebom u kolicima nam je pokazao gde da dopunimo kartu i na koji peron da siđemo. Izgubili su sa nama desetak minuta, rado su razgovarali. Taj mladić dolazi poslovno za Srbiju i hvali Beograd, ali mu je Niš najdraži. Rastali smo se uz osmehe.

Kada vam tako počne boravak u nekom gradu, onda i vi njegovim ulicama hodate otvorena srca i uma. Naš sagovornik nam je rekao da je ceo grad okrenut kao obali zaliva i da vredi videti nekoliko krajeva ove turske metropole sa više od četiri miliona stanovnika.

Izašli smo na stanici Basmane – moglo bi se reći da je to centar Izmira, uz konstataciji da je ono što se podrazumeva pod centrom toliko razvučeno uz obalu i zavučeno u dubinu grada, da taj polukrug predstavlja grad veličine Novog Sada. Hotel nam se zove Piano, i zaista su stepenice obojene kao klavijature, a na zidovima su notni zapisi.

Posle kraćeg odmora, spremni smo da uronimo u izmirski život, koji tog vrelog popodneva pulsira svojim snažnim ritmom. Bulevarom Gazi idemo ka obali mora. Na trenutke me Izmir podseti na Solun ili Atinu – moderna arhitektura i palmoredi. 

Na obalu

Nakon desetominutne šetnje izlazimo na Ataturkovu ulicu koja se pružila duž obale. Šetalište kraj vode već je puno ljudi, sunce se naginje ka zapadu, vrućina pomalo popušta. Šara na šetališnoj površini ima skoro hipnotičko dejstvo ako je baš dobro zagledate – i pruža se u nedogled.

Uz samu obalu, na betonskom keju, pecaroši u nizu mirno zabacuju udice. Ne razgovaraju. Jedan stariji čovek ima tranzistor, sedi na tronošcu i povremeno gucne turski čaj. U staklenoj čaši se na dno smestila žiška sunca. Pa ko da ne poželi da sedne pored njega i bez glasa otprati sunce u egejske dubine.

Krenuli smo desno, na sever, prema Trgu republike (Cumhuriyet Meydanı). Iza leđa nam stižu sve veće grupe partijskih aktivista sa zastavama. Subota je, trg je ograđen sa svih strana, policija čami u sporednim ulicama. Očito je ovo glavno mesto za partijske skupove, proteste, demonstracije svih vrsta.

Setim se da sam pročitao kako je Izmir najliberalniji turski grad u kojem vladajuća stranka nikada nije pobedila. U ovaj turski grad se čak doseljavaju mlađi ljudi iz drugih delova Turske, kojima je dosadila konzervativna dominacija.

Odlazeći, bacamo još jedan pogled na Trg Republike. Suton je od kamenog Ataturka na kamenom konju napravio crnu siluetu koja se propinje u večernju rumen. 

Taj spomenik je nastao posle turske pobede u tursko-grčkom ratu, figura Ataturka koji jaše konja usred ratnih scena i jedna od njegovih čuvenih rečenica ugravirana u podnožje: „Armije, prvi vam je cilj – Sredozemlje“. Taj cilj je turska vojska ostvarila 1922. preuzevši Izmir posle trogodišnje grčke vlasti. 

Te večeri zadržali smo se u tom modernom delu grada, po kojem su rasejani stakleni neboderi, fensi kafei i hoteli zapadnih kompanija. Uspeli smo da pronađemo lepu baštu kafića Midpoint i da tu pustimo da se slegnu prvi utisci.

Park kulture na tragičnom mestu

Sutradan smo krenuli prema najvećoj zelenoj površini u gradu – Parku kulture. Život se u Izmiru, kao i širom Mediterana, budi nešto kasnije nego na kontinentu. Jer traje duže u noć. Pošto smo već od devet na ulicama, skoro da smo sami na njima. Tu i tamo neki prodavac đevreka i ljudi koji čekaju tramvaj.

Ogromna površina izmirskog sajmišta, ograđena i besprekorno uređena, ima nekoliko ulaza. Odlučimo da  uđemo na jednu od mnogobrojnih kapija – ova se je po švajcarskom gradu nazvana Montre. 

Interesantan je sam nastanak Kulturnog parka. Gradska uprava je tridesetih zaključila da će dotadašnje mesto za održavanje sajma već u narednim decenijama postati tesno. A na mestu bivše jermenske i grčke četvrti uništene požarom bilo je mesta napretek.

Prvi ljudi grada nisu imali problema sa sovjetskom vlašću, pa su otputovali u Moskvu da bi saznali kako je nastao čuveni park „Gorki“. Tamo su im 1935. dvojica ruskih arhitekata razradili projekat. Pred njegovim ostvarenjem u Izmiru stojimo sada, krajem leta 2023.

Tiha unutrašnjost parka, ogromno drveće, paviljoni, spomenici, biciklističke i pešačke staze. Nakon polusatne šetnje i predaha u dubokoj hladovini na klupi ispod palmi, shvatili smo da bi nam za obilazak celog parka bilo potrebno više od jednog dana. Izmir nas je zvao i drugim lepim mestima, odlučili smo da se rastanemo od parka.

Sve vreme sam imao svest da ne hodamo samo po odnegovanom parku, već i po bivšem stratištu. Ovde je pre jednog veka nasilno okončan život dvadesetak hiljada Jermena i Grka, u paljevini i pogromima, a 200.000 ih je prognano. Izlazeći ispod luka kapije, moju poslednju tužnu misao tog dana posvetio sam njima.

Alsandžak – kosmopolitska supstanca grada

Zapadno od Kulturnog parka prolazimo kraj džamije pred kojom dokoni čistač cipela poluglasno izgovara kuranske ajete, dok mu velika muslimanska sveta knjiga pokriva celo krilo. 

Nekoliko minuta hoda i već smo na početku pešačke zone sa mrežom sporednih ulica u kojima tek otvaraju bašte ponekog od sijaset kafića i barova. Glavna ulica se zove Kiblis Sehitleri i šoping u njoj može da bude dug i naporan. 

Posle višesatne šetnje po četvrti najzad osetimo potrebu da se negde skrasimo uz piće. Setio sam se da smo odmah po dolasku u Alsandžak video sokak sa kafeom koji me privukao baštom zasvođenom zelenilom i muzikom koja bi se mogla svrstati u turske šansone. Kafe Poetika.

Problem sa ovakvim delovima grada jeste da čovek ne može biti siguran da će u toku dana dva puta proći istim putem kroz lavirint. Imamo sreće. Poetika se ubrzo pojavljuje iznenada, kao što je prethodno i nestala iz vidokruga. I kada smo već nabasali na nju – ostaćemo tu dobra dva sata.

Ovde je sok od ceđene pomorandže zaista dostojan svog naziva. To su plodovi koji su se napili sunca. Tako se i mi osvežimo tom gustom tvari, potpuno nadmoćnom u odnosu na ono što u Evropi najčešće nazivaju ceđenom pomorandžom. 

Na drugoj strani sokaka je mural sa stihovima Džena Judžela, jednog od najznačajnijih turskih pesnika prošlog veka. Judžel je rođen 1926. u Istanbulu, studirao je latinski i starogrčki u Ankari i na Kembdridžu. Kada se vratio u Tursku, osuđen je na 15 godina zatvora jer je prevodio tekstove Če Gevare i Maoa. Posle dve godine je izašao iz zatvora prilikom generalne amnestije.

Postao je jedna od vodećih pesničkih i prevodilačkih figura Turske – njegovi prevodi Šekspirovih komada važe kao fundamenti za turski pozorišni život. Umro je 1999. I šta nam poručuje mrtvi pesnik ovog vrelog izmirskog popodneva? 

Na zidu su ispisani odlomci iz njegove pesme „Molim samog sebe za oproštaj“. Pesmu sam pronašao u nemačkom prevodu. Jedan stih glasi: „Uvek sam davao, davao, ne mareći da li ću nešto dobiti zauzvrat. Zapravo nisam hteo da budem jak, ali morao sam, i bio sam“. Da, kafić se zove Poetika. Judželova poetika.

Stablo Republike

Izbijamo opet na šetalište kraj mora koje se u ovom delu zove Kordon. Mada se radi o milionskom gradu, u Izmiru uz obalu zaista ima mesta za svakoga. Trg Gundodu je još jedna od značajnih tačaka grada. Na njemu se održavaju koncerti i politički skupovi. Pre dvadeset godina tu je podignut spomenik „Stablo Republike“. 

Turski skulptor Ferit Osšen je uz pomoć 13 konjanika predstavio tursku nacionalnu borbu. U podnožju spomenika urezani su reljefi koji simbolišu hetitsku, seldžučku, osmansku epohu, a niz se završava osnivanjem Republike Turske.

Logično je da je u blizini i Ataturkov muzej. Vraćamo se prema pešačkoj zoni. Ovaj put šetamo sve do stanice Alsandžak. Tamo je 2014. podignut spomenik koji predstavlja fudbalera Saita Altinordua. On je za klub iz ovog kraja igrao do sredine pedesetih godina prošlog veka punih 27 godina. Čvrst odbrambeni igrač je odbio ponude moćnih istanbulskih klubova, i nikada nije menjao dres. 

Kada je u Turskoj 1934. stupio na snagu zakon o obaveznim prezimenima Sait kao prezime uzima ime kluba za koji igra – Altinordu. Posle fudbalske karijere otvorio je kafanu u kraju, njegova žena je ostavila svedočenje da je i sam voleo da popije. Ispod spomenika stoji zapis: Dobar čovek. Dobar građanin. Dobar fudbaler.

Pomalo sam dirnut ovom pričom iz vremena kada se ljubav prema svom kraju i svom dresu nije mogla kupiti. Odlazimo iz uzavrele četvrti koja se tek sprema za veče. Preumorni smo da hodamo, pa uzimamo tramvaj. Kao i metro, izmirski tramvaj je tih, moderan i čist.

Veče na Konaku

Silazimo na stanici Konak. Hodamo duž mora prema bivšem pristaništu koje je pretvoreno u prodajno-gastronomski centar sa nizom restoranskih terasa. Od njega preko jedne od glavnih izmirskih saobraćajnica pešački most vodi u stari grad i na čuvenu pijacu.

Ako se čovek osvrne na vrhu mosta, može još jednom da vidi zgradu bivše carinarnice koju je 1890. projektovao Gistav Ajfel, Ataturkovu ulicu i kej sve tamo do Alsandžaka. 

Danas nećemo stići da obiđemo Sahatkulu, izmirski lift u jevrejskom kvartu, jednu od najvećih orijentalnih pijaca u zemlji, a ni antičku Smirnu. Sve to je priča za naredne dane.

Zaveo nas je muzikom restorančić nadomak pešačkog mosta. Pevačica i muzičari davali su sve od sebe da se u predvečerje ulica napuni žalom i čežnjom, za nedostižnim stvarima, za minulom ljubavi, za izgubljenim zavičajem. Žal za mladost da me mine.

Kada je primetio da smo zastali, konobar je odmah prišao i pitao nas da li želimo sto. Svi stolovi su bili zauzeti. Pokazao nam je da sačekamo. Otišao je i brzo se vratio sa stolom koji je podupirao glavom. I tako smo više na pešačkoj ulici nego u bašti proveli lepo veče uz turski roštilj i hladno pivo koje se kao na minhenskom Oktobarfestu toči na litar – ali ta količina u Izmiru košta svega četiri evra.

Sutrašnji dan će početi sa posetom sokaku koji je dobio ime po šansonjeru i glumcu Morenu. On je u svojoj najpopularnijoj pesmi na turskom pevao: „Svake večeri votka, rakija i vino“.

Sudeći po ovome što smo videli , čuli i osetili te večeri, te po ovacijama koje je doživela pevačica, izmirski Turci i dalje žive po uputstvima svog omiljenog pevača. Samo što su njegovom nizu dodali i pivo.  

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.