Izrabljivanje u tekstilnoj industriji?
28. septembar 2018.
Goce Delčev je gradić u Bugarskoj na granici sa Grčkom. Malo je mladih ljudi. Oni trbuhom za kruhom odlaze u Sofiju ili u Nemačku i Englesku. Visoka je stopa nezaposlenosti.
Tekstilna fabrika Pirinteks je veliki poslodavac. U šest ujutro na periferiji grada kroz kapije firme uliva se bujica od više hiljada zaposlenih. U dve smene proizvode mušku i žensku odeću. Nemački preduzetnik Bertram Rolman je početkom devedesetih tražio novo mesto za svoje pogone. Pre toga je vodio fabriku tekstila u Grčkoj. Rumunija i Bugarska su tada nudile dobre uslove za preduzetnike – niske dohotke i brz saobraćajni priključak za zapad Evrope.
U proseku je danas plata za 3.000 radnika u njegovoj bugarskoj firmi po 350 evra neto, što u Bugarskoj slovi kao uzorno. „Plaćamo iznad proseka, pošto natprosečno puno zahtevamo od saradnika“, kaže Rolman. Time on pre svega misli na veliku fleksibilnost koja se zahteva od radnika.
Eksploatacija za šivaćom mašinom
Upravo ta fleksibilnost ide predaleko, smatra radnica Marija Vanatova s kojom se srećemo izvan kruga fabrike. Ona je već deset godina u Printeksu. Prečesto se mora raditi i subotom, neki radnici ne mogu letovati sa porodicom jer ima previše posla. Osim toga, teški su uslovi rada.
„Šefovi nam mere vreme na štopericu, ne možemo da ispunimo normu“. Ako se u određeno vreme ne proizvede određeni broj odevnih predmeta, nema dodataka već samo vrlo niska osnovna plata.
Gore nego u Kambodži
To nije pojedinačan slučaj, kaže Betina Musiolek koja radi za nevladinu organizaciju „clean clothes campaign“. Ta organizacija posmatra uslove rada širom sveta. Jedno njihovo istraživanje koje je objavljeno 25. septembra, uporedila je uslove rada u tekstilnim industrijama Indije, Kambodže, Turske i Bugarske.
„Šokiralo me je da su uslovi u Bugarskoj najgori. U nekim fabrikama ljudi moraju da rade sedam dana nedeljno po 12 sati“, kaže Musiolekova. Ona dodaje da je situacija više dramatične nego u Aziji. Osim toga, plate su male. U bugarskim pogonima švedskog giganta H&M dohodak iznosi svega deset odsto od sume koju sindikat označava kao „dohodak koji obezbeđuje egzistenciju“. To znači da mnogi ljudi ni izbliza ne mogu da žive od svog rada.
Možda plate mogu biti veće?
To potvrđuje i radnica Printeksa Marija Vanatova. Njeni prijatelji svakodnevno idu u Grčku da rade ili su otišli na Kipar. Ona je u Bugarskoj ostala samo zbog porodice. Posao joj, najviše zbog kolega, ipak predstavlja zadovoljstvo. Ipak, svojoj deci savetuje da napuste Bugarsku.
I preduzetnik Bertram Rolman ima probleme. Izgubio je na stotine radnika u poslednjih nekoliko godina, a zamene nema. U njegovom centru za obuku za brojnim mašinama nema nikog. Samo sedam polaznika je tu. A mesta ima za 30. Uprkos tome ne želi da poveća platu. Odbija prigovor da bi branša morala da plati više ako želi da zadrži ljude.
Čekajući pozitivni signal
Koncern H&M je još 2013. saopštio da želi da izvrši pritisak na partnerske liferante u Bugarskoj kako bi platili barem minimalnu platu od koje se može živeti. No Betina Musiolek i njena nevladina organizacija utvrdili su da se od tada malo toga promenilo. Naime, modni koncerni poput ovog švedskog mogli bi zaista insistirati kod partnerskih firmi na većim platama radnika ali i prihvatiti veću cenu proizvoda. Kada bi se to desilo, bio bi to signal za celu branšu.