Izvinjenje: Nenovinarski pregled štampe

Redakcija pri tome nije poštovala novinarske kriterijume DW. Zbog toga molimo za izvinjenje.

Naslov članka kao i u uvodu uspostavljena veza misije nemačke vojske kao dela kontingenta NATOi Drugog svetskog rata nisu bili primereni.

Dalje se indirektno insinuira da su neki novinari nemačkih medija u ono vreme „prizivali“ vojnu intervenciju kroz svoje izveštaje. Reporteri i komentatori citiranih medija su prema našoj oceni korektno oslikavali situaciju i opisali dilemu u kojoj su se političari zapadne Alijanse tada nalazili. Kako je DW važan transparentan odnos prema greškama, prvobitni tekst je sada ovde dat uz komentare kritičnih mesta u kurzivu i zagradama. Isto je učinjeno na nemačkom servisu DW.

Kako su se štampale bombe

(ovaj naslov je tendenciozan i ne dokazuje se u tekstu. Radi se o pregledu štampe i tako je trebao da bude naslovljeno)

Pre dvadeset godina su Nemci krenuli u prvi rat od Hitlera – u bombardovanje Jugoslavije. Tamo su ih ispratili ratoborni novinski komentatori. DW je prekopao arhivu nemačke štampe od početka 1999. godine do prvih bombi.

(tizer kao i naslov novinarski nije u redu: ocena je nedopustiva i nije dokazana)

„Nije lako, posebno u Nemačkoj, čije je stanovništvo pedeset godina znalo samo za odbrambenu vojnu politiku, dakle zaštitu sopstvene zemlje, poslati nemačke vojnike stotinama milja od kuće. (…) Da smo izgubili podršku javnosti u Nemačkoj, izgubili bismo je u celoj Alijansi.“

Džejmi Šej, portparol NATO tokom 1999. i zaštitno lice fraze o „kolateralnoj šteti“

***
Nezavisnost, referendum u najmanju ruku! To početkom januara 1999. u intervjuu za Tagescajtung (TAZ) kaže Fehmet Agani, pregovarač kosovskog predsednika Ibrahima Rugove. „Srpski predlog političkog rešenja se sastoji u tome da se postojeća situacija legalizuje. To za albansku stranu nije prihvatljivo.“ Biće rata, kaže Agani, ako međunarodna zajednica čini ustupke Srbima.

U to doba se jugoslovenska tematika, tri godine nakon Dejtona, naveliko vratila na naslovnice nemačke štampe. „Garant mira i stabilnosti“ Slobodan Milošević ponovo je postao simbol zla. Hiljade kosovskih Albanaca su proterane, UČK je od minorne terorističke organizacije postala ozbiljan faktor o kojem se debatuje.

(ceo pasus je ocenjujući i sadrži komentarisanje koji su neprimereni za jedan pregled štampe)

„U svakodnevici vlada praktični aparthejd“, piše Norbert Mapes-Nidik u reportaži za nedeljnik Cajt iz Prištine. Malobrojni Srbi u tom gradu se okupljaju na svojim mestima, dve zajednice se sve manje dodiruju. „Među mladim Albancima u prištinskim kafićima proširio se tmurni radikalizam. (…) Gradska omladina koja ne može da radi, studira pa čak ni da emigrira, govori još samo o borbi i pobedi.“

Seme nasilja posejano je pre deset godina, Miloševićevim govorom na Gazimestanu, beleži Matijas Rib za ugledni Frankfurter algemajne cajtung (FAZ). Tih januarskih dana 1999. Srbi sa Kosova blokiraju ulice, traže od Beograda garancije za bezbednost. „Srbi na Kosovu se plaše i to sa pravom. Život im više nije siguran jer je mržnja između albanske većine i srpske manjine u južnoj srpskoj pokrajini postala endemska“, piše Rib.

Konzervativni FAZ je najglasniji zagovornik teze da ništa ne sme ostati kako jeste, da je situacija neodrživa. Ukratko, kako piše u jednom komentaru: „Beograd želi da zadrži moć na Kosovu, a Albanci više nisu spremni da žive tako.“ Prve pretnje Zapada vojnom intervencijom ne ostavljaju utiska na Miloševića jer su neozbiljne. Tih dana u nemačkoj štampi je NATO predmet podsmeha. „Krvava državna represija ne sme biti bolja od krvavog ustanka protiv nje“, beleži FAZ.

(pasus sadrži nepotkrepljene činjenične tvrdnje)

Štefan Izrael koji je izveštavao za liberalni Frankfurter rundšau (FR) piše da su govorancije o „demokratizaciji“ Srbije koja bi postala pravo „multietničko društvo“ i uspostavila ravnopravnost etničkih grupa na Kosovu zakasnele – zapravo, zakasnele za nekoliko uništenih albanskih sela. Za taj list govori Momčilo Trajković koji kaže da su kosovski Srbi između čekića i nakovnja – Miloševićeve politike i albanskog separatizma. Inače, kao razumni srpski glasovi se osim Trajkovića još tada pominju vladika Artemije i otac Sava Janjić.

R kao Račak

Onda je došao Račak. O tome štampa javlja 18. januara, a prvo je jedini izvor Vilijam Voker, šef posmatračke misije OEBS. Voker je navodno lično izbrojao 23 beživotna tela, neki su ustreljeni u glavu iz blizine, smrvljenih lobanja, iskopanih očiju. „Pobogu, pokrijte ih bar“, rekao je Voker na licu mesta praćen novinarima. „Neizreciva surovost“ koju je Voker pripisao jugoslovenskim snagama bezbednosti i zatražio hašku istragu.

Reportaže se same pišu, „plač majski, sestara, supruga kao eho odzvanja dolinom“. Zločini nad Albancima imaju sistem, kada se „prostim seljanima puca u potiljak onda ne može biti govora o 'incidentu'“, piše FR. „Srpski policajci nastupaju kao neka vrsta 'gospodara' koji odlučuju o životu i smrti civila. Rasistički odnos prema 'manje vrednim' Albancima ukida zadršku. Kako Srbi ne mogu da dođu do naoružanih Albanaca, spaljuju im sela i 'svete' se njihovim porodicama.“

(Reportaže se same pišu? To je nedopustiva kritika na račun reportera i implicira relativizaciju onog što se zbilo na licu mesta)

Srpska verzija događaja u Račku – prema kojoj su Albanci stradali u borbi, a kasnije su prerušeni u civile – u nedeljniku Špigel predstavljena je kao basna, idiotski izgovor u koji niko ne veruje.

(ovde nedostaje dokaz za tu tezu)

„Hoće li se o klanici iz Račka jednog dana govoriti kao o trenutku zaokreta u kosovskoj politici Zapada?“, odmah se pita FAZ. Te novine kao da mirišu povod i, kako danas znamo, biće u pravu. Od stotina hiljada prognanih i hiljada ubijenih kosovskih Albanaca, upravo će Račak biti urezan u svest međunarodne javnosti. Frankfurtski list se posebno trudi: „Da li će se nešto pokrenuti? Da li se 'posle Račka' može očekivati više diplomatske, možda i vojne aktivnosti?“

(novine koje nešto mirišu? To je sugestivno prejudiciranje da je FAZ samo čekao na neki povod)

Onda u jednom tekstu Matijasa Riba još jasnije: državna propaganda temelji se na misli da „srpski narod vodi bitku za preživljavanje protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja“ i uopšte nije bitno „da li vodeći političari veruju u sopstvenu propagandu ili je samo koriste za očuvanje moći“. Zato neće ići bez „međunarodne vojne sile zaštitnice“ na Kosovu. Miloševićev režim „ne može biti sklonjen demokratskom promenom vlasti. On vlada nasiljem i može se srušiti samo nasiljem.“

Beogradski novinar Andrej Ivanji u reportaži za levičarski TAZ prenosi da u Beogradu pretnje još niko ne shvata ozbiljno. „I dalje su u modi teorije o svetskoj antisrpskoj zaveri kojom rukovodi Amerika. (…) I da Srbija neće popustiti tom imperijalističkom pritisku.“

(političko lociranje novina je u ovom tekstu principijelno problematično)

Nedeljnik Cajt se posvetio mitovima na kojima opstaje ta propaganda. „Za većinu apatičnog stanovništva Milošević više nema ponude za budućnost. Naprotiv, on mora da drži zemlju izgubljenom, izolovanom, kako bi izbledeli mitovi i ksenofobija osigurali njegovu moć. (…) Deluje izvesno da Milošević u mogućem bombardovanju vidi šansu da ojača vlast. (…) Kako god Zapad odlučio, mora da uzme u obzir da su mitovi na Kosovu daleko teži nego u Bosni.“

No kraj januara se bliži, a zvanični Bon još odbija vojnu intervenciju. Kažu, ne žele da budu vazdušna podrška ekstremistima i teroristima UČK. U jednom komentaru se primećuje da je takva pozicija licemerna – jer Zapad nije ni obratio pažnju na Kosovo dok Albanci nisu uzeli puške i otišli u šume. Time je maltene pripremljen teren za albansku gerilu. Isto važi i za zvanični Beograd: ko je slep za Rugovine gandijevske metode, taj će imati posla sa drugačijim tipovima.

(ovde nedstaje izvor o kojem se komentatoru radi. Bio je to Ginter Nonenmaher iz FAZ. Poslednja rečenica pasusa je čisto pretpostavljanje, koje nigde nije potkrepljeno)

Rep masakra u Račku još se vuče, Jugoslavija je najurila iz zemlje Vilijama Vokera uz optužbu da je prešao granice mandata. List Velt piše da je to tačno, ali smatra da je to pohvalno za Vokera. On je „puzajući“ širio mandat, umesto posmatranja bavio se pomaganjem ranjenima na obe strane, posredovao u pregovorima tu i tamo, izvodio izbeglice iz obruča. Pa ipak, jasno je, misija OEBS je propala jer nema obustave vatre koju bi mogla da „posmatra“. Zidojče cajtung (SZ) piše: „Pretnje Beogradu već postaju glasnije: kad Voker ode, mogao bi da dođe NATO.“

NATO povećava pripravnost, bombardovanje može krenuti u roku od 48 sati kada stigne naređenje. FR donosi 22. januara mapu gde su raspoređene snage alijanse i piše da kopnene trupe ne dolaze u obzir. „Kopnene trupe na Kosovu bi faktički značile otcepljenje od Jugoslavije koje Evropljani po svaku cenu žele da izbegnu jer bi to stvorilo presedan“, kaže jedan neimenovani političar u Bonu. Ali napad iz vazduha? Sada su Nemci za.

(nema dokaza za tvrdnju iz poslednje rečenice ovog pasusa)

Pomalja se podsećanje na Srebrenicu koje će se ispostaviti kičmom argumentacije kojom je Nemce, prvi put posle Hitlera, trebalo privoleti na rat. Zeleni, stranka nastala kao ekološka i pacifistička, uspeće da opravdaju sami sebe čuvenim retoričkim saltom šefa diplomatije Jozefa Fišera. Zar nisu Zeleni govorili „Nikad više rat?“ Jesu, ali i „nikad više Aušvic“, rekao je Fišer.

Milošević je u toj slici Hitler. Ali hoće li Nemci bacati bombe na Beograd kao Hitler 1941? To pitanje nedeljnik Špigel postavlja ministru odbrane Rudolfu Šarpingu u intervjuu. „Sramotno poređenje“, odgovara ovaj. „Nećemo skrštenih ruku gledati kako ponovo hiljade ljudi biva pobijeno“, dodaje Šarping aludirajući na Srebrenicu. No tvrdi da Bon neće podržati separatizam: „Nema promene granica, inače bi odjednom mnoge granice morale da se pomeraju. Kuda bi to vodilo?“

R kao Rambuje

Još se ne napušta diplomatija, Fišer traži Dejton 2, TAZ štampa naslov: „Poslednja šansa za mir na Kosovu?“ Ide se u Rambuje, prva runda. Ni Srbi ni Albanci nisu zadovoljni predlogom široke autonomije za Kosovo. Počinje da se pominje sintagma „međunarodni protektorat“.

(ni ovde nema dokaza za tvrdnju iz poslednje rečenice)

Peter Minh za SZ komentariše da su zapadne zemlje u gotovo bezizlaznoj dilemi: „Jedino sredstvo pretnje je vojna intervencija. Ona se verbalno već iscrpno iskazuje, ali na paradoksalan način: Srbima se preti intervencijom NATO, a Albancima izostankom intervencije.“ A to znači da se teško obe strane mogu naterati na kompromis.

Danas mutno sećanje na Rambuje kaže da su tamo Albanci nešto prihvatili, a Srbi nisu. Ali nije od početka bilo tako. Početkom februara je jasno da su „naoružani pobunjenici kosovskih Albanaca van kontrole“, najtvrđi među njima Rugovu već nazivaju „izdajnikom“. Radi se i o parama. Albanci iz inostranstva plaćaju poseban porez od tri odsto za „kosovsku stvar“ – premijer u egzilu Bujar Bukoši odbija zahtev UČK da im preusmeri taj novac.

(čitav pasus sadrži veliki broj ocena i tvrdnji koje nisu potvrđene navođenjem izvora)

Od početka miriše na fijasko. „Nad Kosovom kruže beli dvoglavi orao Srba i crni dvoglavi orao Albanaca. Svako želi moć za sebe. Dolazi do borbe, perje leti. Onda ptice grabljivice sedaju za sto u Rambujeu i zaključuju mir. Ornitološki to izgleda nemoguće, a politički je u najmanju ruku teško“, piše švajcarski Noje cirher cajtung (NZZ).

Matijas Rib za FAZ pokušava da Miloševićevu taktiku propita sa aspekta racionalnosti. Široka autonomija ili čak nezavisnost Kosova su neizbežni, pa valjda Beograd razmišlja da što skuplje naplati svoj pristanak na poraz.

„Hoće li Milošević popuštanjem u poslednjoj sekundi pokušati da isposluje ukidanje sankcija protiv Jugoslavije? Ili želi da provocira vazdušne udare NATO kako bi po uzoru na iračkog diktatora Sadama cementirao svoju vlast? Ili vazdušni napadi treba da pokažu srpskom narodu da protiv nadmoći najjačeg vojnog saveza u istoriji čak ni Milošević nije mogao da odbrani 'srpski Jerusalim'? Kako se god okrene, izgledi za Srbiju su da će izgubiti Kosovo, a zadržati Miloševića“, piše ovaj novinar.

Premda su tadašnji dopisnici nemačke štampe dobro poznavali Jugoslaviju, suštinu uglavnom nisu shvatili. Oni su posle svega i dalje računali na razum. U tom smislu priskače i dopisnik FR Štefan Izrael koji iz Beograda piše: „Sada se još samo igra poker oko cene: da li predsednik (Milošević) hoće imunitet u pogledu mogućeg gonjenja od strane Tribunala UN u Hagu? Ili hoće pristup kreditima Međunarodnog monetarnog fonda kako bi spasao zemlju od bankrota i održao sebe na vlasti?“

(Rečenica „Premda su tadašnji dopisnici nemačke štampe dobro poznavali Jugoslaviju, suštinu uglavnom nisu shvatili“ je neprimerena ocena)

Volfgang Petrič je u to vreme austrijski ambasador u Beogradu i deo pregovaračke trojke koja posreduje u Rambujeu. U intervjuu Špigelu je arogantan do neizdržljivosti. „Neće više biti nadmudrivanja. Osamdeset odsto naših ideja biće naprosto nametnuto.“ Srbi će, kaže Petrič, „frktati“, ali će morati da prihvate protektorat na Kosovu. Nakon prelaznog perioda od tri godine će se ponovo razgovarati i Petrič cinično kaže: „Možda će do tada Albanci i Srbi biti ujedinjeni u intimnom zagrljaju.“ Austrijanac garantuje: „Do kraja aprila će kosovski konflikt biti ili formalno rešen ili će NATO bombardovati.“

Ipak, jalovi dani u Rambujeu prolaze, rokovi se produžavaju, Zapad preti, ali mu razjedinjenost kosovskih Albanaca kvari računicu. „Bombardovanje kreće samo ako isključivo Srbi budu krivi za propast pregovora. Dilema je očita – ko preti samo jednoj strani, Srbima, taj ohrabruje tvrdoglavost druge strane“, piše Jozef Jofe za SZ. „Poređenje sa Bosnom nije primereno, makar još uvek nije. Svojevremeno se NATO umešao tek kada su Hrvati i Bosanci izborili vojnu ravnotežu sa Srbima. Na Kosovu te ravnoteže nema, i zato prevashodni interes Albanaca nije mirovno rešenje nego vojno uplitanje NATO na njihovoj strani.“

(Navod „Zapad preti, ali mu razjedinjenost kosovskih Albanaca kvari računicu“ je nedokazana činjenična tvrdnja)

Berliner cajtung donosi portret Adema Demaćija – političkog portparola UČK, čuvenog disidenta koji je 29 godina bio u Titovom zatvoru. Dok se u Rambujeu razgovara, Demaći u trenerci sedi u Ljubljani kako bi mogao nesmetano da telefonira. Iz Francuske ga zivkaju svi redom, od Havijera Solane do Madlen Olbrajt. Ali Demaći neće ni da čuje za dogovor koji ne garantuje nezavisnost Kosovu. „Ne smemo poverovati obećanjima i ne možemo da čekamo da nam neko pokloni slobodu“, rekao je on.

(„čuveni“ disident – to je ocena autora)

Demaći očigledno smeta. Koji dan kasnije, a već je početak marta, SZ upoznaje čitaoce sa novim šefom improvizovane kosovske vlade: nadimak mu je Zmija, rastrzan je između jakog američkog pritiska da se Rambuje prihvati i radikalnog dela UČK koje odbija čak i razoružavanje ako dođu međunarodne trupe. To je, dakle, početak velike karijere Hašima Tačija.

(ceo pasus je komentar autora bez dokaza iz štampe)

R kao rebus

Nekoliko stranica dalje isti list piše da je još 60.000 Albanaca proterano sa Kosova u prethodna dva meseca. Između linija fronta sve je manje mesta za civile. Odatle „mirovni“ pregovori deluju kao da se odvijaju na Marsu. „Mir je možda budućnost – negde drugde. Ali u selima u podnožju Čičavice uskoro neće biti Srba i Albanaca. Samo još vojnici u ime Srbije i borci za nezavisno Kosovo“, piše u reportaži FR iz sela Bukoš kod Vučitrna.

Horde diplomata hodočaste do beogradskog Dedinja. Hoće da urazume, uplaše, umole Miloševića. Špigel polovinom marta opisuje da je tamo ponovo bio Ričard Holbruk, „najteža diplomatska artiljerija“ Sjedinjenih Država koji se izvrsno razume sa Miloševićem. „Sada smo samo par dana udaljeni od tragedije“, rekao mu je Holbruk.

U istom broju Valter Majr piše odličnu reportažu iz Beograda u kojem kao da i dalje ne veruju da će NATO stvarno udariti. „Ko krene Knez Mihailovom ulicom u centru videće prosjake koji su se pozicionirali skoro na ulazu u časnu Akademiju nauka. Kao mrtva straža sede preko puta zgrade u kojoj osedeli mislioci Miloševićeve diktature sve jednako filozofiraju na ruinama svojih velikosrpskih nada.“

(„odlična reportaža“ – to je ocena)

Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju priča novinaru da je zemljom zavladao „pornografski jaz između politike i stvarnog života“. Jedan obični građanin to kaže još efektnije: „Kad ti smanje platu sa 5.000 na 4.500 maraka – izađeš na ulicu. Ako ti smanje na deset maraka, onda imaš druge brige.“

U Rambujeu su u toku produžeci. Nemačka štampa i javnost pa ni parlament još pojma nemaju da se jugoslovenskoj delegaciji na potpis potura famozni Aneks B koji znači da trupe NATO smeju da šetaju po celoj zemlji. Vlada Gerharda Šredera i Jozefa Fišera to krije i tek će se u aprilu saznati za to.

(ceo pasus sadrži nedokazane tvrdnje i ocene – „pojma nemaju“, „famozni“, trupe koje „šetaju“ itd.)

Ali onda, 17. marta 1999, štampa piše da je na talonu dolazak 28.000 vojnika NATO na Kosovo, „suštinska autonomija“, prelazni period od tri godine… ne pominje se „nezavisnost“, ali se zakukuljeno navodi da se mora uzeti u obzir „narodna volja“ na Kosovu. Bombarderi su praktično već spremni, o kopnenim trupama se i dalje ne razmišlja. „Kopneni marš za nametanje mira tražio bi trupe od 100.000 ljudi i odbija se kao neizvesna avantura jer bi vojnici neizbežno upali između frontova“, piše SZ.

(„zakukuljeno navodi“ – ko navodi? Osim toga je pasus protivrečan: prvo se kaže da se o kopnenim trupama ne razmišlja, a u sledećoj rečenici se upravo to razmatra, ali odbacuje)

Već je 20. mart i Matijas Rib za FAZ ponavlja svoju tezu već u naslovu: „Protiv Miloševića pomaže samo upotreba sile.“ Minhenski list SZ još uvek ima reportera na Kosovu koji javlja glasine iz Prištine: „Stranim izveštačima u hotelu Grand se hitno preporučuje da otputuju. Ako NATO krene da bombarduje, kažu, srpske službe planiraju Vartolomejsku noć.“ Novinar NZZ piše da se i Albanci i Srbi u Prištini manje plaše samog bombardovanja, a više da će „u gradu nastati haos – spontani ili inscenirani – stanje bespravlja i nasilja.“

R kao rat

Krenulo je 24. marta u 19:41. Tog jutra su nemačke novine, naravno, osvanule ne znajući da će krenuti. Pisale su da traje „odbrojavanje“. Sledećeg dana je to bila gotovo jedina tema. Komentatori su mahom imali razumevanja, u vrhunsko merilo je avanzovala potreba da NATO očuva „verodostojnost“. U prevodu – kad su već toliko pretili, red je i da bombarduju.

(pasus je komentarišući. Nema dokaza za to)

Zoran Đinđić u intervjuu za SZ pak kaže da Miloševića ne zanimaju ni Kosovo ni Srbija nego samo vlast, a da se „međunarodna zajednica upustila u vrtešku radikalizacije sa Albancima i postavila sebi radikalne ciljeve“.

Ishod danas znamo, ali se tada samo slutio. Za kraj zato osvrti koji su se ispostavili proročkim. Profesor Bruno Zima, član komisije UN za međunarodno pravo, u intervjuu za SZ dobija pitanje da li je bombardovanje greh u pogledu međunarodnog prava. „Da, iako je NATO sve uradio da taj greh bude na nivou oprostivog. (…) Ali šta sutra može da se kaže Rusima ako recimo kažu da Kurdima u istočnoj Anatoliji preti humanitarna katastrofa? (…) Možda će iz ovoga nastati novo običajno pravo. Često novo pravo nastaje kršenjem starog.“

(osvrti koji su se pokazali kao proročki? Ko o tome sudi? Ponovo nedopuštena ocena)

Andrej Ivanji pod prvim bombama iz Beograda piše za TAZ: „Jugoslovenska vojska, nemoćna protiv neprijatelja iz vazduha, svom će silom udariti na Kosovu. Tek će sada krenuti tenkovske jedinice, teška artiljerija i rakete zemlja-zemlja, teren će se uz krajnju brutalnost čistiti od UČK. Sa druge strane će i UČK iskoristiti dugo iščekivanu podršku iz vazduha da svim sredstvima udari na sve srpsko. NATO će de fakto biti vazdušna podrška UČK. (…) Bombe i rakete trebalo je da spreče dalje ljudske patnje. Najpre će međutim umnožiti te patnje.“

Siril Štajger za NZZ dalekovido piše: „Kao prilična fantazija deluje teza da Miloševiću treba samo par bombi kako bi ustuknuo uz opasku da je 'agresor' nadmoćan i da mora da spasi narod. (…) Ako Milošević zbilja veruje da može da spasi Kosovo pod kontrolom Srbije tako što će se upustiti u rat sa NATO, onda je on izgubio svaki osećaj za realnost. Što duže traje konfrontacija, to će se pre desiti ono što je Milošević opiranjem protiv razmeštanja trupa NATO hteo da spreči – kraj srpske vladavine na Kosovu i odvajanje pokrajine od Srbije.“

(Siril Štajger piše „dalekovido“. Ko odlučuje o tome? Opet ocena)