Jovanka Orleanka iz Nižnjeg Novgoroda
Ovog oktobra je Rusija zašla za sedmi horizont. Dugo je išla tim putem, poslednjih dvadeset godina, i konačno je stigla. To je daleko, tako daleko da se odande retko ko vraća živ i zdrav. U strašnoj smo nevolji ako se žena – ruska novinarka – spali i za svoju smrt okrivi Rusku Federaciju.
Samospaljivanje se u Rusiji oduvek smatralo izrazom vrhunskog očajanja zbog državne nepravde. Irina Slavina (47) pucala je od snage, zdravlja, lepote. Činom od kojeg se ledi srce htela je da pokaže kako istina ne stanuje u zemlji u kojoj je živela.
Mnogo godina kasnije, unuk će pitati starog dedu kako je bilo živeti u današnjoj Rusiji, i biće dovoljno da deda ispriča priču o Irini Slavinoj – unuku će sve biti jasno. Biće užasnut. Užas se neretko krije u detaljima. Irina se nije borila sa državom kao Navaljni niti je imala političku težinu Njemcova ili Hodorkovskog. Ona je naprosto ismevala glupost i podlost režima, njegov cinizam i nečovečnost.
Recimo, u jednom gradiću u oblasti njenog rodnog Nižnjeg Novgoroda, neki su likovi postavili memorijalnu tablu u čast Staljina. Ona ih je ismevala i zato bila kažnjena ozbiljnom globom zbog navodnog vređanja gradskih vlasti.
Tako su država i vlast otpuzali iza sedmog horizonta. Takvih je epizoda bilo mnogo u životu Irine Slavine. Ona se kockala, razotkrivajući naše društvene poroke. Istovremeno je bila običan čovek, samo što je teže od drugih podnosila laž.
Ali u današnjoj Rusiji, armija laži je moćna i napala je Irinu dan pre smrti kada joj je policija pretresla kuću. Ne verujem da oni koji su uz pomoć motorne testere u šest ujutru upali u Irinin dom imaju mnogo pojma o ovom ili zagrobnom životu. Oni su jednostavno sluge đavola koji je prevario njihove nevelike mozgove.
Pretres je bio grub i ponižavajuć. To je bio pogrom i poslednje upozorenje. Irina Slavina ga je tako i shvatila. Poslednje je i ostalo poslednje.
Pred orvelijanskim zdanjem regionalnog Ministarstva unutrašnjih poslova, ona se narednog dana rastala od života jer nije htela da igra ponižavajuću ulogu u rođenoj zemlji. Kada je slučajni prolaznik hteo da je spase, ona ga je odgurnula. Umrla je iskreno.
Svako ko mrzi svoje političke kritičare osuđen je na gubitak časti. Nema sumnje da će to i ovde biti slučaj. I možda će jednog dana Ulica Gorkog, gde se Irina spalila, biti nazvana u njenu čast. Žitelji Nižnjeg biće ponosni na nju kao Francuzi na Jovanku Orleanku. To će tek doći. Ali već sada su na mestu smrti sveće i cveće. Ljudi plaču.
Gazde i njihovi lakeji prionuće na posao da ponize pokojnu Irinu, da utihne glas šokiranih. Sa pločnika će sprati garež. Ali neće moći da operu svoje duše koje nisu čistije od čučavaca u gradiću koji je postavio spomen-ploču za Staljina.
U tom gradiću verovatno živi mnogo dobrih mirnih ljudi. Oni naveče gledaju televiziju i tu čuju zašto je baš dobro da se postavi memorijalna ploča za Staljina.
*Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga kao što su „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004) itd. Redovno piše kolumne za DW.