Jovo Bakić: Ne radi se samo o Vučiću

DW: Podrška građanskim protestima stiže i iz srpske akademske zajednice. Više stotina profesora i akademskih istraživača potpisalo je podršku sada već dugotrajnim protestima protiv vlasti Aleksandra Vučića, koji su započeti u Beogradu, a sada se šire i na druge gradove. Ta podrška je relativno skromna po obimu i broju potpisnika, ali se ipak vidi kao solidan doprinos otporu autokratskoj vlasti u Srbiji. Zašto je akademskoj zajednici bilo potrebno toliko vremena da se javno oglasi?

Jovo Bakić: Ta podrška je važna jer se akademska zajednica konačno probudila. Ovo nije obično pitanje vlasti i opozicije, nego je reč o jednom duboko anticivilizovanom režimu. Taj režim je i autoritaran i mafijaški, i on je kombinacija jednog autoritarnog vođe, mafije s kojom su povezani on i njegovi bliski ljudi, i bogatih oligarha koje je disciplinovao onog trenutka kada je jednoga od njih poslao u zatvor. Tako da mi imamo posla sa jednom spregom svega toga, i umni ljudi moraju da podignu glas protiv takve sprege, jer ovde nije reč o običnom odnosu vlasti i opozicije.

Upadljivo je da i dalje govorimo samo o delu akademske zajednice. Zašto se javnoj podršci protestima nisu pridružili svi, ili bar najveći deo akademske zajednice?

Akademska zajednica je deo društva. A naše društvo je u velikoj meri razoreno. U tom smislu i akademska zajednica deli sudbinu društva, odnosno i ona je u značajnoj meri razorena. U etičkom smislu akademska zajednica stoji na prilično niskim granama. Naravno, jedan značajan broj ljudi je ipak podigao svoj glas i to već govori da za nas ima nade. Ta nada ipak nije previše velika, jer ovde se ne radi samo o jednom čoveku.

Dakle, bilo bi vrlo loše ako bismo smatrali da će odlazak Aleksandra Vučića da reši naše probleme. Neće, jer moramo menjati kompletan politički sistem, vrednosni sistem, i ljudi moraju promeniti sebe i postati bolji nego što jesu. Jer, kada kažem da je naše društvo razoreno, mislim na to da su pojedinci ostali bez vrednosnog temelja i normi koje usmeravaju njihovo ponašanje.

Ovde je postalo uveliko poželjno da se čovek prodaje i da postane roba koju će političke stranke koristiti – kada govorimo o političkom sistemu. To se mora promeniti iz temelja ukoliko želimo da u jednom trenutku gradimo bolje društvo od ovog u kojem živimo.

Možda bi u ovoj situaciji bilo ispravnije reći da je ovo tek početak buđenja akademske zajednice, koja već dugo ne reaguje na sve društvene anomalije. Zašto je ta zajednica i čime uspavana?

Svakako je reakcija akademske zajednice uveliko zakasnila. Režim je pokazao svoje lice u najmanju ruku tamo negde od 2014. godine, ako ne i ranije. Akademski ljudi bi po prirodi stvari morali da uočavaju neke procese koji se dešavaju u političkom životu pre nego što to uoče prosečni građani. Međutim, i ako su to uočavali ili nisu, oni su ćutali. Neki su se, naravno, i prodali.

To je prosto nešto što je vezano za stanje akademske zajednice. Ona uopšte nije neka idealna zajednica, tu nisu neki ljudi koji su etički superiorni u odnosu na druge. Ne, oni su građani kao i svaki drugi, i na žalost prosečan nivo etičkog ponašanja u našem društvu je izuzetno nizak. Oni jesu superiorni u svojim strukama, ali etički od njih ne možete imati prevelika očekivanja.

Podršku protestima su izrazili uglavnom poznati akteri: Filozofski, Fakultet političkih nauka, Pravni, Fakultet organizacionih nauka. Zanimljivo je da tu nema mnogo ili skoro uopšte tehničkih i njima srodnih fakulteta?

Nisam pripadnik tehničke inteligencije, ali mogu samo da pretpostavim da su ljudi koji imaju malo šira interesovanja od tehnike ređi na tehničkim fakultetima nego što je to na društveno humanističkim fakultetima. I to je donekle i očekivano. Kada ste okupirani računanjem, ili stvaranjem raznih mašina, ili već ne znam čega, vi se izolujete od okolnog sveta, ne pratite baš mnogo ni politiku. U tom smislu ne bih baš tako osuđivao ljude sa takvih fakulteta, na kraju krajeva, videćemo.

Svojevremeno, tokom devedesetih godina, sećam se da je Elektrotehnički fakultet bio sa društveno-humanističkim fakultetima u istim redovima.

Tokom devedesetih su i sami studenti bili u prvim redovima otpora režimu Slobodana Miloševića. Sada bi se reklo da ih nema nigde. Zašto su studenti postali tako apatični i apolitični?

Ne bih rekao da ih nema nigde. Viđao sam na protestima i moje studente i neke druge koje ne poznajem. Ne bih baš tako rekao da nisu aktivni učesnici. Možda bismo svi želeli da ih ima više. Na žalost, oni su u velikoj meri postali apolitični, a da za to nisu krivi oni. Krivi su stariji koji su stvorili jedan naopaki politički sistem. A onda se jedan dobar deo njih priklonio takvom političkom sistemu, gde postoji jedno pravilo u političkim strankama Srbije, a to je: što je čovek mlađi to je rđaviji.

Jednostavno, oni su videli šta se traži, šta je potrebno da bi u politici uspeli, i tome su se prilagodili. A s druge strane, imate mlade ljude koji su apolitični, i koji su zgađeni takvim sistemom koji se traži u političkom sistemu Srbije. Sa treće strane imate idealiste, koji bi želeli nešto da promene, ali oni na žalost nisu većina. Ali, ko zna, možda će ovi protesti biti jedan signal za buđenje svesti među građanima Srbije, i možda ćemo svi zajedno pokazati da nismo propali, kako to bar u ovom trenutku izgleda.

Da li je prejaka ocena da su mladi ljudi apatični i apolitični?

U ovom trenutku to zaista jeste tačno. Ali, to se menja, i može da se promeni jako brzo i da se pronađe neka pozitivna energija. To govore i primeri iz istorije. Sociolozi su 1968. godine očajavali što je studentska omladina apatična. A onda se odjednom desila jedna od najvećih studentskih pobuna u istoriji.

Stalno sam u dodiru sa mladim ljudima i kod jednog značajnog broja njih vidim želju da se nešto menja. Možda ne znaju tačno šta i kako bi trebalo menjati, i to ih malo sputava, jer se boje da će opet sve biti uzalud, ali mislim da tu postoji jedan potencijal. Stoga i ne bih tek tako olako opisivao pozitivnu energiju koja kod njih postoji“.

Ministar prosvete Mladen Šarčević izjavljuje kako mu takva podrška protestima ne smeta, i ocenjuje da je tu mali broj ozbiljnih imena. Tu su uglavnom profesori u penziji i mladi istraživači, koji su tek počeli da rade, ocenjuje ministar. Da li je to uvredljiva ocena potpisnika podrške?

Tom izjavom je ministar definisao sebe i najbolje objasnio ko je on. Kada vi kažete za ljude koji su čitav svoj radni vek proveli u akademskoj zajednici, i među kojima neki imaju veoma značajne naučne rezultate, da su penzioneri, kao da ste rekli da su naučnici u penziji nevažni. A onda kažete za mlade ljude, od kojih tek očekujete nešto, i među kojima će neki od njih sutra verovatno biti neki veliki naučnici, da su takođe nevažna i neozbiljna imena.

Što se tiče poslednjeg dela pitanja, prosto ima ljudi koji vas jednostavno ne mogu uvrediti, i takav je ministar prosvete Mladen Šarčević. A što se tiče broja potpisa, mislim da će se on, između ostalog i zahvaljujući izjavama poput ove ministra Šarčevića, samo dodatno povećavati.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android