Južna pruga do Hamburga
U zemlji Srbiji, na siromašnom jugu, u samom srcu Leskovca, nekada ponosnog „srpskog Mančestera“, sred Meke dobrog roštilja, koji se ovde zove skara, nude besplatno učenje nemačkog jezika. Doktor filologije i anglista Filip iz škole jezika kaže da je pre desetak godina dominirao engleski. U poslednjih nekoliko godina nemački je postao sve traženiji.
Filip kaže da će škola uskoro organizovati kurseve u Nišu i Vranju, do kraja godine uslediće i Pirot. Otkako Nemačka usisava kvalifikovanu radnu snagu, pre svega medicinsko osoblje iz zemalja poput Srbije, znanje Geteovog jezika postaje cenjenija veština od pevušenja američkih pop hitova.
U prostorijama škole upoznajem tri devojke koje faktički sede na koferima. Leskovčanka Jovana ima 24 godine, završenu visoku medicinsku školu u Ćupriji. Miljana je iz Lebana, svoju visoku medicinsku školu je završila u Nišu, ima 27 godina. I jedna i druga nose titulu strukovne medicinske sestre. Najmlađa Angelina ima 19 godina, završila je stažiranje kao medicinska sestra.
Ovde i tamo
Ove tri devojke imaju nekoliko zajedničkih stvari: Prvo, za njih u Srbiji očito nema posla. Drugo, za njih u Nemačkoj očito ima posla. Treće, one su hrabre i vedre, ne žele da tavore u Srbiji i slušaju obećanja sa dnevnika. Sve tri već imaju poslodavce. Jovana i Angelina će uskoro na put za Hamburg, a Miljana je odabrala Tibingen, idilični univerzitetski grad nadomak Štutgarta.
U razgovoru sa ovim devojkama polako se slaže slika onoga što ih je gurnulo u svet, kao i onoga što ih je tamo privuklo.
U njihovom zavičaju su se stručno obrazovale da bi ih sačekala – nezaposlenost. Možda bi za njih i bilo posla da radna mesta ne popunjavaju „kursadžije“, ljudi koji su u medicinsku branšu preskočili prečicom. Čak navode primer čistačice iz jedne firme koja je posle kursa postala medicinska sestra. A u Nemačkoj žele baš njih – mlade, kvalifikovane i željne da uče. Ne žele na brzinu prekvalifikovano osoblje.
To me podsetilo na apsurdnu činjenicu da u Srbiji strane privatne kompanije rado uzimaju ljude sa diplomama državnih univerziteta dok vladajuća garnitura popunjava državne institucije svojim ljudima sa sumnjivim diplomama još sumnjivijih privatnih fakulteta.
Zašto ove tri Leskovčanke odlaze?
U Srbiji ove iznenađujuće zrele mlade osobe sebe više ne vide. Znaju da nisu same, u njihovoj okolini postoje čitave porodice koje su se spakovale i otišle. Kao i onih 415.000 građana Srbije koji su prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj između 2007. i 2016. godine napustili zemlju.
Filip kaže da se potražnja za kursevima nemačkog naročito naglo povećala od 2015. Ništa čudno, kada se zna da ekonomski emigranti u šezdesetak odsto slučajeva završe baš u Nemačkoj.
Pitam ove devojke, šta misle, da li će za desetak godina i ovde biti bolje? Ne, kažu jednodušno. Samo što će Srbija biti Nemačka. Naravno, ne po platama već po teškom manjku medicinskog osoblja. Ljude će lečiti priučeni.
Ljudi od reči
Dve od tri devojke su bile na probnom radu u Nemačkoj. Da li je posao isti? I jeste i nije, odgovaraju. Tamo se plaća prekovremeni rad, posao bolničarke i negovatelja je razdvojen. Tamo postoji puno tehničkih pomagala, posao je zbog toga manje naporan. Mesečna karta za gradski prevoz i bonovi za bolničku kantinu spadaju u ugovorne obaveze poslodavca. U Srbiji to nije tako.
Postoji još jedna bitna razlika: ono što se obeća, ili ugovorom zagarantuje, to se u Nemačkoj ispuni. Sve tri dame su složne u oceni da im je kurs koji plaća nemačka posrednička firma iz Kelna doneo samopouzdanje i potrebnu veštinu komunikacije. Znanje nemačkog jezika na nivou B1 brzo će im u novoj sredini pomoći da osete kako više nisu potpuni stranci.
Prema njihovim rečima profesionalni odnos ljudi iz firme koja vrbuje osoblje za nemačke klinike zaista ih je obradovao. Već oglas je zvučao nestvarno – pored besplatnih kurseva nemačkog tu su pomoć u dobijanju vize, radne dozvole, pronalaženju smeštaja. I sve to se ostvarilo.
Doduše, taj proces zna da potraje i više od godinu dana, mora se uložiti novac u prevođenje dokumenata – to zna da košta i celu prosečnu platu u Srbiji. Ali sada, kada je pitanje meseci kada će ove devojke otići, u njima prepoznajem lakoću koju donosi odluka u koju se tvrdo veruje.
Ove tri devojke očekuju da će se brzo uklopiti i da će napredovati u poslu. Nadaju se da će stati na svoje noge i u Nemačkoj zasnovati porodice. Njihovi snovi nisu bajkoviti: Normalan život i posao u okruženju koje se korektno odnosi prema profesionalnim sposobnostima.
Čega neće biti?
Neće biti ortačko-burazerskog muljanja, zapošljavanja na partokratskim jaslama sa obavezama da se ide na mitinge zahvalnosti partiji i vođi. Neće biti bolnog raskoraka između medijskog ružičastog mehura i sive stvarnosti. Prestaće onaj tupi, svakodnevni osećaj da je pojedinac zabasao u ćorsokak i da mu niotkud nema pomoći. Budućnost će opet biti zamisliva u celom duginom spektru, ne samo kao podvarijanta crnog i sivog.
Roditelji su podržali njihove odluke. Sigurno im nije lako. Ali znaju vrlo dobro da Srbija njihovim ćerkama ne nudi mnogo.
Mladi ljudi pak ne znaju da je njihova avantura doživotni izazov jer kada jednom počneš da se približavaš zemlji koju si kao emigrant izabrao, to približavanje nikada ne prestane. Tačka B u koju želiš da stigneš nikada ne može biti isto što i tačka A iz koje si pošao.
Jer si ti drukčiji, jer te putovanje i život između dva jezika menjaju. Cena za to je udaljavanje zavičaja koje pre ili kasnije izazove fantomski svrab kao kod amputiranog uda. Ali ono što se zove ljudskim dostojanstvom sigurno ima zdraviji okvir u njihovoj novoj sredini. Tamo će da rade mnogo. Za bolje pare i uz bolji tretman.
Zemlja odlazećih ljudi
Mislim da će Jovana, Angelina i Miljana biti dobre nemačke medicinske radnice. Njihovim odlaskom Srbija gubi sposobne mlade žene. I njihove buduće potomke. I potomke potomaka.
Cela Srbija, celi Balkan prošarani su nevidljivim praznim mestima, senkama odsutnih miliona ljudi koji su pobegli od ratova, bede i rasula. Srbija – kao i svi njeni susedi – nije samo zemlja onih koji su ostali, već i onih koji su otišli. I koji još uvek odlaze.
Pa sada ministar Đorđević i ostala ekipa iz Vlade mogu da sazivaju ekspertske timove u kojima će se raspravljati o tome kako da se zaustavi „odliv mozgova“. Kao da to nije odliv živih duša, naše dece. Za početak neka ukinu svoje toksično, svađalačko deljenje društva na „naše“ i „njihove“. Neka izbace iz vlade ministre sa falsifikovanim diplomama. Neka osposobe sudstvo da jedna školovana medicinska sestra može da obori konkurs na kojem prođe kursadžija sa njihovom partijskom knjižicom. Neka uspostave normalno školstvo i zdravstvo.
To ne bi bilo dovoljno, ali bi, za početak, vratilo nadu onima koji se još kolebaju da ostanak u zemlji nije idiotska opcija.
Naposletku, Jovani, Angelini i Miljani kao i hiljadama drugih devojaka i mladića mogu samo da poželim srećan put „južnom prugom“ prema severu.