Kada je genocid genocid?

Kada se u petak (24.4.) u nemačkom Bundestagu bude govorilo o deportovanim, izgladnelim i ubijenim Jermenima između 1915. i 1923. godine, doći će do jasne formulacije. Reč koja podrazumeva zločin nad narodom – „genocid“, do sada su koristili samo pojedini poslanici. Zvanična pozicija nemačke vlade bila je sledeća: žaljenje da, ali o genocidu nikada nije bilo govora – ni usmeno, a pogotovo ne pismeno. Pojam „genocid“ bio je kontaminiran. Ipak, to se sada menja. Nemačka kancelarka Angela Merkel sada tu reč izgovara i čak se o tome usaglasila sa nemačkim predsednikom Joahimom Gaukom. To predstavlja pravu senzaciju na koju se dugo čekalo.

Mnogo je bilo razloga za verbalnu uzdržanost. Socijaldemokratska partija (SPD), koja je tradicionalno duboko ukorenjena u turski imigrantski milje Nemačke, jednostavno se plašila za glasove birača ukoliko bi genocid na Jermenima, koji je među istoričarima širom sveta pod tim imenom nesporan, postao zvaničan stav Nemačke. U više od 20 država genocid nad Jermenima zvanično je priznat – među njima su Francuska i Švajcarska.

Ipak, Nemačka je imala problema s tim pojmom. Zvanični Berlin se dugo vremena se veoma oprezno kretao po diplomatski miniranom terenu. Nije se želelo da se sa NATO-partnerom Turskom pokvare odnosi. Isto je važilo i za odnose sa više od dva miliona Turaka koji žive u Nemačkoj. Dodatna stvar jeste i nemačka uloga u jermenskoj katastrofi – ona koja bi mogla za sobom da povuče i plaćanje odštete.

Osmanlijsko carstvo 1915. godine

Mnoge činjenice upućuje na to da je sudbina Jermena bila zapečaćena još 1914. godine. Osmanlijska vojska je krajem te godine pretrpela ogroman poraz od ruskih trupa. Procenjuje se da je, u loše pripremljenom vojnom pohodu u sred zime, na zapadu Kavkaza život izgubilo između 50.000 i 80.000 Turaka. Bitka kod Sarikamiša važi kao povod za genocid. Turci su odgovornost za poraz pripisali Jermenima, optužujući ih da su se borili na strani Rusa ili da su u dobrovoljačkim akcijama delovali protiv Osmanlija. Prema turskom tumačenju, Jermeni su bili peta kolona Rusije čiji je cilj tada bio osnivanje Jermenije kao tampon-države preko koje bi se uspostavila direktna veza od Kavkaza do Sredozemlja. To i danas stoji u turskim udžbenicima.

Početkom 20. veka Jermeni su većinom živeli na istoku Osmanlijskog carstva. U velikom broju regiona, taj hrišćanski narod bio je najveća etničko-religijska grupa. Naravno, posebna jermenska naselja ili čak država nisu postojali. Nacionalizam koji će nastati u 19. i 20. veku, kod Jermena je bio manje prisutan nego kod drugih nacionalnih grupa koje su želje oslobađanje od sultanove vladavine.

„Jermenska elita se čak zalagala za jedinstvo Osmanlijskog carstva – naravno u jednoj pluralistički organizovanoj, modernoj državi“, kaže Elke Hartman, istoričarka iz Berlina koja se bavi područjem Bliskog istoka.

Međutim, Osmanlijsko carstvo se na svom zalasku pretvorilo se u tursku nacionalnu državu, na uštrb višenacionalnosti. Posebna tragedija je sledeće: nastanak moderne turske Republike počinje genocidom nad Jermenima.

„U pustinju, kako bi im se uništila snaga…“

Krajem aprila 1915. godine u čitavoj Anadoliji odvijala se akcija „premeštaj“. Taj termin iz sveta službenika i upravitelja, namerno izabran da zvuči bezazleno, nije značio ništa drugo nego deportaciju. Jermenski intelektualci, političari i predstavnici duhovnog života sistematski su deportovani iz glavnog grada Konstantinopolja u Anadoliju i tamo su ubijani. Kao osnova za to, važio je zakon koji je donesen tek naknadno i to 27. maja 1915. godine.

Kao izgovor je izneta tvrdnja da Jermeni širom zemlje planiraju pobunu. „Nova naselja“ predviđena za Jermene bila su u pustinjama Sirije i Mesopotamije – divlji predeli bez ikakve osnove za život. Jedna svedokinja u svojim zapisima navodi: „Proterani su u pustinju. Kako bi im se slomila i poslednja snaga, teraju ih na celodnevno pešačenje.“ Između 300.000 i 1,5 miliona Jermena tada je, navodno, izgubilo život.

Nemačko carstvo, poslušni pomagač

Ni jedna druga država nije toliko upletena u sudbinu Jermena kao Nemačko carstvo – iz ekonomskih i strateških interesa. Sedmog jula baron Hans fon Vangenhajm, nemački ambasador u Konstantinopolju, poslao je kancelaru Teobaldu fon Betaman-Holvegu sledeći telegram: „Uslovi i način na koji se odvijaju preseljenja, pokazuju da vlada zaista sledi cilj da jermensku rasu u turskom carstvu uništi.“

Nemci su bili važan saveznik Osmanlijskog carstva, kojem su slali naoružanje, vojne eksperte, pre svega zbog sopstvenih interesa na Bosforu. Izgradnja bagdadske železnice, projekat koji je tada bio od takvog značaja kao što je to bio let Apola u svemir za Amerikance šezdesetih godina, služio je kao ključ u borbi protiv Britanaca na Orijentu.

Preko brojnih konzulata u Osmanlijskom carstvu, Berlin je informisan o svim detaljima jermenskih marševa smrti. To potvrđuju dokumenti. Među jednim od brojnih pisama upućenih kancelaru, u kojem su opisana ubistva koja čine turski saveznici, Betman-Holveg je napisao: „Naš jedini cilj jeste da Tursku do kraja rata održimo na našoj strani, bez obzira na to da li će Jermeni biti uništeni ili ne.“

Genocid – sukob oko klasifikovanja istorijskog zločina

Uprkos svemu, Nemačka, poput SAD i Izraela, do danas spada u zemlje koje taj masakr nisu klasifikovale kao genocid. Markus Mekel iz SPD-a, smatra da je takvo nemačko držanje – skandalozno. Bundestag se pre deset godina, povodom devedesete godišnjice, u zajedničkom saopštenju izvinio za „neslavnu ulogu“. Ali o pravoj sukrivici nije bilo ni reči. Centralni pojam – „genocid“, nije se pojavio u dokumentu. To je sprečio Joška Fišer, tadašnji ministar spoljnih poslova.

Sadašnja neočekivana promena mišljenja, u Berlinu dolazi tačno u trenutku kada se obeležava sto godina od stradanja Jermena. U jermenskom Jerevanu Nemačku će ipak predstavljati samo mala delegacija. Nasuprot tome, Francusku će predstavljati predsednik Fransoa Oland lično.