Kako ekonomski normalizovati Balkan?
11. jul 2017.
DW: Fokus konferencije o Zapadnom Balkanu u Trstu, koja je deo takozvanog Berlinskog procesa, postavljen je na intenziviranje saradnje vlada i privreda, kao i na zajednički izlazak na treća tržišta. Jedan, ne mali, deo preduzeća u regionu tvrdi da Balkan još uvek nije shvatio poruku EU o regionalnoj saradnji. Kako izgleda Vaša dijagnoza aktuelne saradnje?
Vladimir Gligorov: Strategija Evropske unije i velikog dela međunarodne zajednice je glasila: ekonomska saradnja će podstaći političku normalizaciju, a to se ispostavilo kao spor proces. Praktično, nijedan od zamrznutih problema nije definitivno rešen, što ograničava regionalnu saradnju, kako političku tako i ekonomsku. Kada je reč o evropskoj integraciji, moram da naglasim da region ne govori jednim glasom. Može se reći da je ekonomska saradnja u velikoj meri ograničena zbog zamrznutih konflikata i političkih nesuglasica. Tu je i problem zatvorenih privreda u regionu, jer je udeo izvoza u ukupnoj proizvodnji mali. To se promenilo u poslednjih deset godina. Interesovanje za pojačanu saradnju sa EU, ali i za regionalnu trgovinu i investicije, u porastu je. Naposletku, s obzirom na to da su tržišta mala, nema većih preduzeća, tako da nema ni veće saradnje sa kojom bi moglo da se izađe na treća tržišta. Za to su potrebna strana multinacionalna preduzeća kakvih u regionu uglavnom nema.
Nemačka podržava planove komesara Johanesa Hana o stvaranju regionalnog privrednog prostora. Ima li ideja o stvaranju zajedničkog tržišta svih balkanskih zemalja šansu ako se zna da njome nisu oduševljene sve zemlje Zapadnog Balkana? Gde vidite najveće probleme za realizovanje takvih planova?
CEFTA je osnovana da bi se postigao baš taj cilj. Dakle, radi se o produbljivanju CEFTA uz liberalizaciju tržišta rada i usluga. Sprovođenje u delo Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji tih zemalja bi moglo dovesti do legislativne harmonizacije sa EU. Tako je u slučaju CEFTA. Nisam baš siguran da svi razumeju da je zajedničko tržište na Balkanu moguće samo u kontekstu harmonizacije tržišta i zakona sa EU. To je veoma važno za finansijska tržišta obuhvaćena sporazumom sa EU. Regionalno tržište može da se integriše samo u kontekstu asocijacije sa EU. Tako gledano, regionalno tržište bi moglo da ubrza proces harmonizacije sa EU.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić veliki je promoter ideje o carinskoj uniji Zapadnog Balkana. On smatra da jačanje privredne saradnje znači veliki korak u pravcu EU. Slažete li se s njim?
Mora se razumeti da sve zemlje koje postanu članice Evropske unije moraju da preuzmu spoljne carine EU. Zato postoje dve mogućnosti: prvo, da države preuzmu carine EU, dakle uđu u carinsku uniju sa EU, što je ionako cilj eventualnog članstva u EU. Druga mogućnost bi bila harmonizacija sopstvenog carinskog režima sa trećim zemljama (carine u protoku robe sa EU su uglavnom eliminisane, osim u slučaju Kosova, gde je taj proces još u ranoj fazi). To predstavlja problem, između ostalog i zato što nisu sve zemlje učlanjene u Svetsku trgovinsku organizaciju. To znači da članovi carinske unije ne mogu da sklapaju sporazume o slobodnoj trgovini, osim u slučaju da takav sporazum sklopi čitava Unija. Glavni problem s tim u vezi bi bio sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije i Evroazijske ekonomske unije kao celine. Ili će Srbija da se povuče iz tog sporazuma, ili će svi drugi članovi balkanske carinske unije takođe imati Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom i Evroazijskom ekonomskom unijom. Ni jedno ni drugo nisu realne opcije. Zato, ako postoji želja da se proces regionalne integracije ubrza nastankom carinske unije, onda bi bilo realno raditi na carinskoj uniji sa EU. To znači da bi Srbija morala da odustane od sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ali to će se ionako desiti kada stupi u EU, inače carinska unija zemalja koje su članice CEFTA, nije realna.
Politička stabilnost je preduslov za vođenje razgovora o ekonomskim pitanjima. Da li je Zapadni Balkan politički spreman za korak napred?
Zamrznuti teritorijalni i drugi problemi moraju biti rešeni. To se tiče Kosova i Republike Srpske. Sve zavisi od spremnosti Srbije za normalizaciju. Možda bi multilateralno rešenje bilo realno: da se sklopi regionalni sporazum o nepovredivosti granica i multilateralno rešenje svih zamrznutih problema. EU bi ubrzavanjem integracionog procesa i različitih finansijskih sredstava koja se investiraju u region – što je deo Berlinskog procesa – u tome bi mogla da ima veliku ulogu.
Deo stručnjaka za Zapadni Balkan i preduzimača je ubeđen da će integracija biti jednostavnija ako se Evropskoj uniji zajednički približi region kao celina. No, ima i onih koji su podozrivi prema svakom vidu regionalne unije, je bi one, kako smatraju, zatvorilo te zemlje u regionalni okvir, što bi onda otežalo otvaranje kapija EU za njih. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
Ideja-vodilja bi trebalo da bude: EU je sigurno više zainteresovana za regionalnu saradnju nego za rascepkan Balkan. To bi trebalo da podstakne regionalnu saradnju. To će pojačati i interes evropskih preduzeća za region i bezbednost i političku stabilnost Evrope. To ne znači da zemlje poput Crne Gore i Makedonije, u slučaju napretka pregovora sa EU, treba da čekaju na druge države. Iako smatram da bi politička normalizacija Balkana ubrzala pre svega procese u Srbiji. Od odlučujućeg značaja je da ekonomski multilateralizam i multilateralna politička normalizacija teku paralelno. Ili čak: da multilateralna politička normalizacija podstakne ekonomsku multilateralizaciju u kojoj će EU imati aktivnu ulogu.
Vladimir Gligorov je stručnjak za privredu, politikolog na Bečkom institutu za međunarodnu ekonomiju i predavač na Bečkom univerzitetu. Stručnjak je za balkanske zemlje, pre svega sa Makedoniju, Srbiju i Crnu Goru.