Kako je Bundesver pošao u rat
24. mart 2018.
„Poštovane dame i gospodo, ovime zbog slanja jedinica Bundesvera u Srbiju i svih ostalih postupaka koji su u narednom periodu doprineli održavanju ove misije Bundesvera podnosim krivičnu prijavu“, počinje pismo koje je nemački advokat Vilfrid Šmic uputio Saveznom državnom tužilaštvu u Karlsrueu 16. marta ove godine, kako obaveštava na svojoj internet-stranici. Ovo nije prvi pravni poduhvat zbog učešća Nemačke u bombardovanju SR Jugoslavije bez mandata UN, ali je svakako najambiciozniji.
Jer Šmic, advokat iz najzapadnije nemačke varoši Zelfkant, podneo je krivičnu prijavu protiv svih poslanika Bundestaga, uključujući i članove Vlade, koji su 16. oktobra 1998. glasali za učešće Bundesvera u „kosovskom konfliktu“ te protiv svih zaposlenih u Bundesveru i drugim nemačkim institucijama koji su bili uključeni u sprovođenje pomenute odluke parlamenta. Optužba glasi: učešće u kapitalnom zločinu i priprema napadačkog rata.
Od Srbije do Sirije
„Niko ne može da kaže kako bi se po stanovništvo razvili događaji u takozvanom kosovskom konfliktu, u Avganistanu i Siriji da nije bilo učešća Bundesvera. Ali Nemačka se sigurno ne bi vojno angažovala u Avganistanu i Siriji da je pre toga učešće Bundesvera u bombardovanju Srbije bilo krivično-pravno procesuirano“, piše Šmic u krivičnoj prijavi.
- pročitajte još: Milošević, igra memorije
„Uz to bi odbijanje nemačkog naroda da se uključi u ovu intervenciju protivnu međunarodnom pravu impresioniralo ceo svet i svakako bi doprinelo tome da se međunarodnom pravu da više težine“, stoji dalje u tekstu. Učešće u tom ratu je bilo početak „nebrojenih varijanti pravcate ratne propagande i ratnog huškanja kao i više protivpravnih misija Bundesvera“, dodaje Šmic.
Advokat je ranije ove godine podneo sličnu prijavu zbog učešća nemačke vojske u sirijskom ratu, a na svojoj internet-prezentaciji objašnjava da veruje „da u svim religijama ljudskost predstavlja vrhunski zakon za suživot svih ljudi i da su religije, življene na pravi način, reke koje se ulivaju u isto more, a ovo bezobalno, nemerljivo bogato i neuporedivo lepo more je Bog.“ Ima dalje kako se Šmic svađa sa Marksovim tezama, ali vratimo se temi.
Učešće Nemačke u ratnoj misiji – prvi put od poraza i okupacije Nemačke u Drugom svetskom ratu – povela je Vlada kancelara Gerharda Šredera, sa ministrom spoljnih dela Jozefom Fišerom kao prvom violinom kada je vojni udar na SRJ trebalo pravdati. „Nisam naučio samo: nikad više rat. Naučio sam i ovo: nikad više Aušvic“, rekao je Fišer u aprilu 1999. pravdajući tako intervenciju u Jugoslaviji. Posle je tvrdio kako nije hteo time da uporedi nacističke i srpske zločine.
Šrederovo priznanje
Bivši kancelar Šreder, praktično od gubitka vlasti u službi ruskih energetskih giganata, pre četiri godine je sam priznao da je prekršio međunarodno pravo. Tada je aktuelno bilo pitanje ruske aneksije Krima, pa je u jednoj debati nedeljnika Cajt političar SPD rekao: „Naravno da to što se dešava na Krimu predstavlja kršenje međunarodnog prava. Ali znate zašto sam malo obazriviji kada treba upreti prstom? Sada ću Vam reći. Jer sam naime i sam to uradio, prekršio sam međunarodno pravo.“
- pročitajte još: Aždaje i Sveti Đorđe jedne nobelovke
Šokantnih saznanja je bilo i ranije. Recimo da su od nemačkih poslanika pre početka bombardovanja skrivane relevantne informacije sa pregovora u Rambujeu. To je važno jer je Bundesver takozvana parlamentarna armija – za akcije vojske nije dovoljna odluka Vlade već je potreban i blagoslov poslanika. Kako je otkrio levičarski list Tagescajtung, dok su bombe već padale, „mirovni plan“ je sadržao Aneks B koji predviđa slobodno kretanje trupa NATO po celoj SR Jugoslaviji. Dopisnik tog lista Andreas Cumah je, u tekstu povodom desete godišnjice bombardovanja, „mirovni plan“ opisao kao „američki ultimatum“.
No uprkos ovim činjenicama i aktuelnoj živopisnoj krivičnoj prijavi, nema izgleda da će u Nemačkoj – a ni u drugim članicama NATO – iko ikada odgovarati. Čak ni za pojedina dela počinjena tokom 78 dana bombardovanja, kao što je rušenje mosta u Varvarinu sa deset stradalih civila. Berlinski advokat Ulrih Dost je još 2001. pokrenuo proces pred sudom u Bonu, tražeći obeštećenje za porodice žrtava. Od toga ništa nije bilo.
„Rado vode ratove po svetu“
„Problem u međunarodnom pravu je što praktično vekovima postoji imunitet koji štiti države od tužbi oštećenih pojedinaca. Nama je, u slučaju Varvarina, od početka bio jasan problem sa državnim imunitetom“, rekao je Dost još 2013. u jednom intervjuu za DW. Ali i dalje važi da jedino jedna država može tužiti drugu. „Države ne žele ništa da promene u međunarodnom pravu jer i danas, kao i 1999, rado vode ratove po svetu“, dodao je taj advokat.
Istoričar Kurt Grič ide i korak dalje: „Činjenice govore da je rat za Kosovo bio početak, ako hoćete, novog svetskog poretka. Kosovo je bilo na početku kao rat u kojem je NATO sebe ovlastio da deluje van granica članica Alijanse“, ispričao je on u velikom intervjuu za DW povodom objavljivanja njegove knjige „Rat za Kosovo“.
On je posebno ukazao na značaj pridobijanja javnog mnjenja u Nemačkoj, što je jednom potvrdio i tadašnji portparol NATO Džejmi Šej. „U prvom redu je stav Nemačke ka spolja delovao po devizi: ako i Nemačka koja od 1945. nije smela da vodi ratove, ako čak i Nemci stoje na strani dobra, onda ni mi ne smemo da se uzdržimo“, rekao je o tome Grič. „Ne treba zaboraviti da je 1999. vođen prvi nemački rat od 1945, dakle prvi put se nemački vojnici bore u inostranstvu, a da ih ne vodi Adolf Hitler. Ako Nemci učestvuju, onda i Britanci, Francuzi i drugi moraju, to je bila logika.“
Misija KFOR na Kosovu je ujedno najduža u kojoj je Bundesver ikada učestvovao. Zatim sledi ona u Avganistanu. Gerhard Šreder je, smatra se, dobio izbore 2002. zahvaljujući protivljenju nemačkom učešću u ratu u Iraku. Premda na kopnu nije bilo nemačkih trupa, piloti su učestvovali u letovima Avaksa, a vojska je štitila američke baze u Nemačkoj odakle je ratom komandovano. Nemačka nije podržala ni intervenciju u Libiji 2011. Zbog te odluke je pokojni šef diplomatije Gido Vestervele tada iz nekih krugova oštro kritikovan, a iz drugih hvaljen.