Otprilike pre tri i po godine, u zoru 23. juna 2016, naterao sam sâm sebe i preskočio svoj svakodnevni ritual: nisam pogledao vesti. I tako sam otišao na posao potpuno nesvestan onoga što se dogodilo.
Za taj dan pripremio sam dva komentara: jedan za malo verovatan slučaj – da je Velika Britanija na referendumu odlučila da izađe iz Evropske unije, i drugi za slučaj, kao što se očekivalo, da Britanci izaberu ostanak.
Ja inače nisam baš neki ljubitelj velikih reči, ali moram da priznam da sam bio u teškom šoku kada sam ušao u redakciju. Moji nemački prijatelji kasnije su mi rekli da sam izgledao kao da sam ugledao duha.
U poslednjih nekoliko godina Bregzit je poprimio konkretne obrise. Pa čak i tada sam se (naivan, kako se pokazalo) hvatao za svaku, i najmanju nadu da bi moja zemlja mogla da se prizove pameti i promeni odluku. I dok su moji kolege i prijatelji Britanci oko mene užurbano podnosili zahteve za nemačkim državljanstvom, ja sam manje-više čekao do poslednjeg trenutka.
Imperija uzvraća udarac
U međuvremenu sam u potpunosti prihvatio rezultat demokratske odluke, ali još uvek odbijam da prihvatim proces koji je doveo do te odluke: spletka koja se bazirala na nesporazumima, lažima i dezinformacijama. Mnogi od onih koji su bili zaslepljeni sebičnošću i egoizmom političkih lidera, od arhitekte Bregzita Dejvida Kamerona, pa do aktuelnog premijera Borisa Džonsona, zagovornici su Velike Britanija koja je zapela u prošlosti. Ubeđenje prema kojem bi nacija koja je nekada bila imperija s mnogim kolonijama trebalo da se oslobodi okova Evropske unije je suludo.
Ta pravila i odredbe koje predstavnici britanskih vlasti u prošlosti i sadašnjosti toliko preziru donele su i sastavile te iste britanske vlasti. Pa i ako nam nisu odgovarale, mogli smo da ih izbegnemo. Nijedna druga članica Evropske unije nije uživala tolike izuzetke i popuste.
Evropska unije nije savršena, daleko od toga, ali iluzorno je misliti da će Velika Britanija sada sa zemljama-članicama EU, kao i sa ostalim silama, da sklopi bolje i povoljnije sporazume. Britanija je do sada potpisala tzv. sporazume o nastavku saradnje u istom obliku kao i do sada sa zemljama poput Lihtenštajna, Farskih otoka, Gruzijom i Libanom, da spomenem samo neke. Bez namere da nekoga uvredim, ipak moram da primetim da to baš i nisu ekonomske velesile.
Ali samo bez panike! Ministar trgovine Lijam Foks – poznat po krilatici „trgovinski sporazum sa EU trebalo bi da bude jedan od najjednostavnijih u istoriji“ – tvrdi da ima spisak od 40 sporazuma koji mogu da budu potpisani „sekund nakon Bregzita“. Ja još uvek nisam pronašao spisak zemalja o kojima ministar priča.
Koliko je za strane ulagače atraktivna zemlja koja svoje ključne industrije i usluge pušta da zbog Bregzita iskrvare? Ne treba biti doktor nauka da bi se shvatilo zašto vodeći proizvođači automobila zatvaraju pogone u Velikoj Britaniji i sele ih na kontinent. Ili zašto se ključni finansijski igrači sele u Pariz ili Amsterdam. A o odlivu mozgova i talenata koji su radili za britanski obrazovni i naučni sektor i da ne pričamo.
U vinu je istina?
Ali bez panike, nada je tu. Jedan od onih zagovornika Bregzita iz vlade koji žive u paralelnom univerzumu je i ministar Bregzita Stiv Barkli. On je nedavno izjavio da je 99 odsto vina koje popiju stanovnici Britanije uvezeno. Nakon što ona napusti EU, taj „vitalni sektor“ napokon će moći da se razvije. Ovo nisam izmislio! Možda samo dve opaske: da li se ministar ikada zapitao zašto Velika Britanija uvozi vino i otkada je to vinarstvo ’ključni sektor’ na Ostrvu?
No da se mi popnemo na lestvici neznanja i neupućenosti još jedan stepenik više. Ni ovo nisam izmislio! Poslanica Bregzit-stranke Džun Mameri nedavno je doživela bljesak mudrosti. U tvitu je zaključila da, kada Velika Britanija jednom napusti EU, ona neće imati predstavnika u Briselu za ribarstvo.
Bregzit će od Velike Britanije da stvori „Neujedinjeno Kraljevstvo“. Geografski je Britanija oduvijek bila odvojena od kontinentalne Evrope. Ali udaljenost će sada da postane osetno veća. Politički, socijalno i ekonomski.
Verovatno ja to neću doživeti (na sreću, rekao bih), ali kladim se da će u sledećih 20 godina Velika Britanija vratiti podvijenog repa i moliti za ponovni ulazak u Evropsku uniju. Ali uslovi za ponovni ulazak biće mnogo zahtevniji od onih koje je ona tako dugo uživala.
Novinar DW Robert Madž rođen je u Velikoj Britaniji; poslednjih godina prati Bregzit s mešavinom nelagode i straha.