Kako se sećati: Dodirivanje užasa Aušvica

„Naravno, želela sam da zaista idem na ovo putovanje“, kaže Kara, 17-godišnja učenica iz Kerpena kod Kelna. Ove nedelje je, zajedno sa vršnjacima iz škole, posetila Osvjenćim u Poljskoj kako bi posetila memorijalni centar nekadašnjeg nemačkog koncentracionog logora i logora smrti Aušvic-Birkenau. To je mesto užasa.

„Hodajući tim logorom, osetila sam da su ljudi koji su tamo bili zatvoreni, s kojima se tako strašno postupalo, stajali na istom mestu pre osamdeset godina“, kaže Kara zamišljeno u razgovoru za DW.

Najgori koncentracioni logor

Učenici pohađaju srednju školu „Vili Brant“ u Kerpenu – taj gradić ima partnerstvo sa Osvjenćimom zapadno od Krakova, od 1967. godine.

Na periferiji Osvjenćima nalazi se spomen-mesto na najveći i najgori koncentracioni logor nacističke ere. Nemački nacisti su tu ubili više od milion ljudi do 1945. godine, uglavnom Jevreja. Aušvic je simbol sistematskog istrebljenja ljudi.

Sa 17 ili 18 godina, Kara i drugi učenici iz njene škole borave na mestu zločina. Kara i Elijas, Tamara i Ester, svi učenici dvanaestog razreda škole, zajedno sa još dvadesetak drugih iz razreda pripremaju se od jeseni prošle godine za ovaj gotovo sedmodnevni boravak u Međunarodnom centru za susrete omladine u Aušvicu.

„Učešće je dobrovoljno. Za ovaj projekat se prijavljuje i onda ponekad moraš biti i odabran“, objašnjava učiteljica Katrin Kuznik, koja je organizovala ovakva putovanja nekoliko puta.

Bio je to „izazov“, kaže. Ona kaže da su deca dobro pripremljena, i da mogu prilično dobro da svare ono što vide, u okviru grupnih rasprava. „Velika je odgovornost pružiti podršku, ali do sada je uvek dobro funkcionisalo“, kaže učiteljica.

Nemačka, desničarski ekstremizam, sećanje

Nemačka i zločini nacionalsocijalizma, ubistvo miliona Jevreja u Holokaustu, progon i ubijanje Roma i Sintija, homoseksualaca, političkih disidenata, hrabrih sveštenika, civila. Gotovo 80 godina nakon oslobođenja Nemačke od nacionalsocijalizma, zemlju uznemiravaju desničarske ekstremističke snage i uspon Alternative za Nemačku (AfD).

Kako zemlja održava živo sećanje? Gde je stalni podsetnik kada svedoci utihnu, poslednji preživeli? Kako brinuti o odgovornosti nezavisno od državnih govora na zvaničnim danima komemoracije?

Jevrejska konferencija sada je predstavila izveštaj u kojem se navodi da je 245.000 žrtava Holokausta još uvek živo širom sveta, 14.200 u Nemačkoj. Većina njih je vrlo stara i potrebna im je nega. Mali broj njih se još može pojaviti u javnosti.

Među njima je i Margot Fridlender koja, uprkos tome što ima 101 godinu, još uvek nastupa u javnosti. Svako pojavljivanje preživelih logoraša ispunjeno je emocijama. Ono svedoči o njihovoj životnoj snazi.

Kristof Hojbner iz Berlina, koji je osamdesetih pomagao u planiranju izgradnje i koncepta centra za mlade u Osvjenćimu, dugo je bio potpredsednik Međunarodnog odbora za Aušvic (IAK). Malo ljudi poznaje toliko preživelih Holokausta u Nemačkoj kao on.

Kada opisuje kako doživljava nastupe svedoka tog vremena u školama ili na događajima sećanja, nastupe koji i same starce uzburkaju i vrate u sećanja, on to izražava jednom rečju: velikodušno. „U njihovom unutrašnjem životu postoji područje u koje ne zadiremo i gde su potpuno sami. Gubitak cele porodice, male sestre, roditelja... U deljenju svoje boli oni su velikodušni prema ljudima koji danas žive.“

„Smernice za zaštitu demokratije“

Hojbner smatra da je „naravno tužno izgubiti toliko ljudi“. Kaže da je upravo poslednjih godina postalo jasno koliko su lični razgovori s preživelima važni mnogim ljudima u Nemačkoj, posebno mladima. Oni su, kaže Hojbner, takođe važni kao podsećanje i „vodič za zaštitu i očuvanje demokratije“.

No u razgovoru za DW Hojbner nije pesimističan. Jer zapravo, kaže, svaka generacija i svaka starosna grupa počinje se iznova baviti temom i šokira se njome „u jednom vrlo pozitivnom smislu, emotivnoj i intelektualnoj reakciji“. Hojbner kaže da to može biti umetnička rasprava, film, čitanje knjige, poseta spomeniku. Svaka će nova generacija pronaći način da uroni u te ljudske sudbine, kaže on.

Na licu mesta u Aušvicu, Manfred Dezelers (68) jedan je od sagovornika mladih posetilaca. Ovaj katolički sveštenik iz nemačkog Ahena živi u Osvjenćimu više od tri decenije. Ovih dana iz štampe izlazi u prevodu s poljskog knjiga Pjotra Žilke „Dodirivanje rane Aušvica – nemački sveštenik pripoveda“.

Za Dezelersa, koji je jednako cenjen i uvažavan zbog svog rada i u Poljskoj i u Nemačkoj, poseta memorijalu ovih dana „nije samo pitanje znanja, već i naš poziv: kako treba živeti da bismo bili u mogućnosti da gledati preživele u oči čiste savesti?“

Svi mladi ljudi koji su došli u Aušvic, bili oni iz Nemačke, Poljske ili Izraela, uključujući i mlade migrantskog porekla, smatrali su da „nije reč samo o žalovanju za prošlom patnjom i odavanju počasti mrtvima, već o pozivu na odgovornost za naš zajednički svet“, kaže on za DW.

Sećanje takođe znači: „To se dogodilo, dakle bilo je moguće, dakle moguće je, dakle može se dogoditi opet – Aušvic opisuje dimenziju naše odgovornosti“, kaže on.

„Puno dublje razumevanje“

Tako i četvoro studenata iz Kerpena doživljava Aušvic. Ovde je hodnik u barake gde su ljudska kosa ili okviri naočara naslagani u visini čoveka. Tihi dokaz užasa.

Elijas (18) oštro objašnjava da Aušvic nije muzej. Muzej je „više mesto za oči. Hodaš okolo, vidiš, fizički percipiraš.“ Aušvic, kaže, doživljavate na potpuno drugom nivou, „razvijate puno dublje razumevanje“. Doživeti Aušvic na licu mesta i pripremiti se za njega „pomaže vam da se nosite s ovom prirodno teškom temom“, kaže on.

A učenica Tamara (18) kaže da je „definitivno važno“ dati učenicima priliku da posete takvo mesto. Ne mora to nužno biti Aušvic, ali svakako spomen-obeležje, bivši logor. Ovo je „nešto sasvim drugo“ nego puka lekcija iz istorije, kaže Tamara.

Obaveza za škole u Nemačkoj da posećuju spomen mesto iz nacističke ere skoro ne postoji. Povremeno se pojavljuju odgovarajući zahtevi političkih stranaka. No, stručnjaci su suzdržani.

Ipak, raste broj škola koje – poput Gimnazije „Vili Brant“ u Kerpenu – pripremaju i sprovode posete.

Godine 2014. Konferencija ministara kulture (KMK), koja okuplja ministre obrazovanja nemačkih pokrajina, predstavila je „preporuke o kulturi sećanja kao objektu istorijsko-političkog obrazovanja u školama“, u kojima se govori da su posete memorijalnim mestima u skladu s tim.

Godinu dana kasnije postavljeno je pitanje o tome saveznim državama. No, odgovor je bio da gotovo nigde nisu bile definisane obavezne posete.

Početkom decembra, dva meseca nakon napada na Izrael od strane radikalnog islamističkog Hamasa, kojeg Nemačka, EU i druge zemlje svrstavaju u terorističke organizacije, KMK se izjasnila o sveobuhvatnim merama protiv antisemitizma i neprijateljstva prema Izraelu.

Založili su se za jaču prisutnost jevrejskog života i jevrejske perspektive – te za sistematsko podučavanje o antisemitizmu, jevrejskoj istoriji i sadašnjosti.

„Postalo je mnogo važnije“

Učenici iz Kerpena vratiće se u Nemačku pod utiscima koje su poneli iz najgoreg koncentracionog logora u istoriji. Učiteljica Kuznik kaže da je bitno „da i roditelji, baš kao i učenici, vide koliko je ovo putovanje važno“.

Možda bi, kaže ona, s obzirom na političku situaciju, primetili „da je poseta spomen-obeležju postala još važnija nego što je bila pre nekoliko godina“.