Kako sitni kriminalci postaju Alahovi ratnici

Tek je 24 godine imao Anis Amri koji je, prema dosadašnjim saznanjima, ubio 12 ljudi u Berlinu prošle sedmice. Uprkos tome je dobar deo života proveo u kriminalnim vodama. Prema informacijama agencije Frans pres, još je u Tunisu nekoliko puta bio zatvaran zbog delikata u vezi sa drogom. Prema navodima lista Velt, čak je bio osuđen na pet godina zatvora zbog krađe. Onda je otišao u Italiju gde je nastavio kriminalnu karijeru. La Stampa prenosi da je prvo upao u oči krađama i nanošenjem telesnih povreda, a onda je pokušao da zapali jednu školu zbog čega je osuđen na četiri godine zatvora.

Već i letimičan pogled na biografije terorista koji su tresli Evropu u poslednje vreme pokazuju da je njihov razvojni put sličan Amrijevom. Napadači koji su novembra prošle godine u Parizu ubili 130 ljudi takođe su bili sitni kriminalci. Recimo Ismael Omar Mostefaj (tada 29 godina) bio je čak osam puta osuđivan u Francuskoj. Tunišanin Muhamed Bulel, koji je ovog leta u Nici kamionom pobio 86 ljudi, bio je poznat policiji kao nasilnik. Napadači koji su u martu u Briselu ubili 31 osobu takođe su bili osuđivani kriminalci – Ibrahim al Bakrui bio je pljačkaš, a Kalid el Bakrui kradljivac automobila.

Ovakve biografije nisu izuzetak već pravilo, piše u jednoj studiji Kraljevskog koledža u Londonu. „U mnogim evropskim zemljama većina džihadista ima kriminalnu prošlost", stoji u studiji za čije potrebe su analizirane biografije 79 evropskih džihadista koji su pre radikalizacije već bili kriminalci. Naučnici su koristili novinske članke, sudske spise i policijske papire, a vodili su i iscrpne razgovore sa stručnjacima za borbu protiv terorizma.

Džihad kao iskupljenje

Studija doduše ne pokazuje koliki udeo džihadista ima kriminalnu prošlost već osvetljava na koji način sitniji i krupniji kriminalci postaju militantni islamisti. Dokazano je da kriminalci i teroristi nove snage regrutuju iz sličnog miljea iz čega nastaju čvrste veze – često i pukim slučajem. „Nejasno ostaje da li se džihadističke grupacije zaista ciljano obraćaju kriminalcima", piše u studiji, „zato je najlogičnije objašnjenje da se ove dve grupacije presecaju i da se kriminalci i džihadisti često nalaze na istim mestima".

Istraživači Kraljevskog koledža na osnovu novih saznanja kritikuju postojeću teoriju koja je, kako smatraju, slabo uzimala u obzir mogućnost da sitni prestupnici sa društvenih margina postanu opasni teroristi. Do sada se često polazilo od teze da radikalni islamisti potiču pre svega iz srednje i više klase. Tako je i bivši operativac CIA Mark Sejgeman, koji je od 1987. do 1989. iz Islamabada sarađivao sa avganistanskim mudžahedinima, objavio nekoliko knjiga u kojima se tvrdi da čak 40 odsto terorista Al Kaide ima univerzitetske diplome. Podsećao je takođe da je Osama bin Laden poticao iz porodice milionera.

Ali zašto su kriminalci i teški prestupnici poslednjih godina tako pristupačni za radikalne islamističke ideje? Od ispitivanih slučajeva, desetak terorista se džihadistima priključilo baš zbog navodno pravih religioznih vrednosti i nade u oprost. Neki iznenadni događaj ili lična kriza menjaju namah njihov pogled na svet – mladići shvataju da su grešili. Poput narko-dilera Abderozaka Benarabea koji se radikalizovao nakon što je njegovom bratu dijagnostifikovan rak. „Mnogo ljudi je umrlo od moje ruke. To će biti problem kada dođem pred Alaha", rekao je on. Benarabe je zatim otišao u Siriju i borio se protiv vladinih trupa. Kasnije je iz Danske snabdevao džihadističke drugove novcem i čak im nabavio tri kombija.

Za ove mladiće je, dakle, džihad neka vrsta iskupljenja – umereno i nenasilno praktikovanje religije za njih nije privlačno. „Džihadizam nudi oprost za kriminalnu prošlost, ali i zadovoljava njihove potrebe", piše u studiji londonskih istraživača. Potrebe – terorističke organizacije baš kao i kriminalne bande daju osećaj moći, avanture i pobune protiv mejnstrima, iako ovo poslednje može da zvuči romantično.

Zatvori kao plodno tle

Postoji još jedan važan faktor – zatvor. Od 79 islamista čiji su životopisi analizirani, čak 57 odsto je bilo na robiji u trajanju od mesec dana do deset godina. Vreme iza rešetaka ostavilo je fatalni trag – gotovo jedna trećina njih se radikalizovala upravo u zatvoru. Recimo Hari Sarfo, osuđen zbog pljačke u supermarketu. U nemačkom zatvoru je upoznao džihadistu Renea Marka Sepaka koji ga je ubedio u pravu verziju islama i snabdevao salafističkim knjigama. „Pre toga nisam imao pojma o tome", rekao je Sarfo kasnije. I on je završio u redovima Islamske države u Siriji. Može se videti u propagandnim filmovima kako maše crnim barjakom džihadista.

Zatvor je za džihadiste mesto na kojem nalaze publiku spremnu da sluša – a vremena imaju na pretek. Osim toga svog uticaja ima i generalni problem sa kazneno-popravnim zavodima: iz njih retko kada izlaze rehabilitovani ljudi spremni da se uključe u život sa ispravne strane zakona. Naučnici iz Londona stoga preporučuju više osoblja u zatvorima, stručnjaka koji bi bili posebno obučeni za susret sa ekstremizmom. Još jedna preporuka je zapošljavanje liberalnih imama u džamijama u nadi da oni mogu da prekinu etapnu radikalizaciju mladića koja ishodište ima u smrti nevinih ljudi.