Nemačka je duboko potresena užasnim zločinom koji se desio: U Frankfurtu, na jednoj od najvećih železničkih stanica u zemlji, usred dana, u trenutku kada je brzi voz ulazio u stanicu, jedan muškarac je gurnuo na šine osmogodišnjeg dečaka i njegovu majku. Pokušao je da gurne još jednu ženu, ali je ona uspela da se odbrani.
Dečak je bio na mestu mrtav, majka je uspela da se otkotrlja i tako spasi. Radilo se o sekundama.
Navodni počinilac pokušava da pobegne, svedoci ga hvataju, policija ga hapsi.
-pročitajte još: Podmukli napad na peronu od kojeg nema zaštite
Nekoliko sati kasnije, portparolka policije objašnjava da je muškarac star 40 godina i da, prema sadašnjim saznanjima, nema nikakve lične odnose sa svojim žrtvama. I da dolazi iz Eritreje.
Nezavisni novinari imaju zadatak da izveštavaju ono što jeste. To zvuči očiglednije nego što jeste. Jer, informacije koje mediji šire – ili ne šire – uvek oblikuju raspravu u društvu. Zbog toga su se nemački mediji obavezali na etičke smernice koje se nalaze „Kodeks za štampu“.
Kodeksom je između ostalog regulisano u kojim slučajevima nasillja i kriminalasme da se navodi poreklo počinioca – naime, kada je „u kontekstu, ili kada postoji legitiman interes javnosti“. Osim toga, pominjanje pripadnosti osumnjičenih ili počinilaca nekoj verskoj ili drugim manjinama, ne bi trebalo da dovede do diskriminatorne generalizacije pojedinačnog nedoličnog ponašanja.
Dakle, kakva je uloga činjenice da navodni počinilac dolazi iz Eritreje?
I – da li bi Dojče Vele o tome trebalo da izveštava?
Nemačka se menja – od leta 2015. godine, kada je kancelarka Angela Merkel odlučila da otvori granice i dozvoli da u zemlju uđu ljudi koji su u to vreme uglavnom bežali od građanskog rata u Siriji. Konkretno, Nemačka se menja, jer je primljeno preko milion izbeglica koje treba zbrinuti i integrisati.
Ali Nemačka se menja i difuzno. Postoje Nemci koji su duboko onespokojeni, koji se plaše i koji svaki napad, svaki zločin, svako kršenje zakona izbeglica shvataju kao dokaz da ti „stranci“ ugrožavaju temelje njihove zemljie.
A tu su i oni koji žele da smire situaciju, koji zahtevaju bolju brigu za delimično traumatizovane ljude i koji pokušavaju da pronađu načina za suživot – uprkos kulturnim razlikama, uprkos traumatskim iskustvima.
I na kraju, ima i političkih aktera koji izvlače profit od straha i nikada ne propuštaju priliku da na tlu tog straha požanju glasove za svoju politiku izolacije.
Kada bi nemački mediji trebalo da izveštavaju o poreklu počinioca? Dakle, kada postoji taj „legitimni interes“ javnosti?
Nemačka se bori sa sobom. S jedne strane je pitanje kako se nositi sa nesigurnošću, a s druge strane, kako se nositi sa blagostanjem koje znači i obavezu. I kako i gde se moraju povući jasne granice kako bi se zaštitila društvena dostignuća, na primer, rodna ravnopravnost proteklih decenija. I o tome moramo da izveštavamo: moramo dati reč kontroverznim glasovima, moramo pokušati da objasnimo različite motive, šta pokreće ljude, čega se plaše, za šta se bore – i o tome kako sasvim različite političke stranke pokušavaju to da iskoriste.
Smrt osmogodišnjeg dečaka će intenzivirati debatu u Nemačkoj. Neki mediji će podstaći rasizam zato što to donosi pažnju – i prihod. To je nedopustivo i nema nikakve veze sa javnim interesom o kojem je reč u Kodeksu za štampu. Ipak, rasprava je tu, i možete je shvatiti samo ako znate da je počinilac iz Eritreje. Zbog toga je njegovo poreklo deo istine kojoj smo posvećeni.
Međutim, od suštinske je važnosti za ovu istinu da danas na prvom mestu bude žalost za dečakom i saosećanje sa roditeljima i porodicom.