Kapljica na vrhu igle

Na nekoliko dana sam došao u Beograd. Bila je 1994. Spavao sam kod jedne švercerke koja mi je za sitne pare iznajmila krevet u memljivoj sobi, negde u Cetinskoj. U blizini je stanovao moj drug, tadašnji pravnik i vlasnik trafike, a današnji Milov ambasador negde iza nekadašnje "Gvozdene zavese”.

Beograd devedesetih

Njegov drug, večno nasmejani Garo, mladić iz Berana, došao je druge večeri po nas dvojicu da nas vodi na neku "žurku”. Ispod Beograda, pritisnutog krijumčarskim tezgama koje su se protegle od Zelanjaka do Zvezdare, u podrumima ispod nivoa ulica punih pijanih rezervista i ljudskog treša iz pokojne Jugoslavije, koji se sjatio ovamo da se bavi raznim kriminalnim "poslićima”, postojali su klubovi u kojima su osamdesete još uvek trajale.

Oznojena masa mladića i devojaka je u takvoj jednoj rupi urlala Džonijeve pesme, kao da su baš one mantrički lekovi za tešku bolest jednog grada i jedne zemlje.

Pričao sam sa Garom, koliko se to moglo kroz buku i preko ivice plastičnih čaša sa pivom. Kao i mnogi crnogorski mladići u Beogradu, nije umeo da mi tačno objasni šta tu radi, ali je znao sve novotalasne tekstove napamet. Bio mi je simpatičan, jedan od onih likova koji proizvode pozitivne vibracije i smeše se čak i kada je unaokolo najcrnji mrak.

Kada sam sledeći put posetio Beograd, ratno ludilo se sleglo u posleratno sivilo. Pitao sam svog druga šta je sa onim klubom gde smo bili. "Nema ga više”, slegnuo je ramenima. Onda me pogledao sa tragom neke nelagode u oku: "Ni Gara više nema. Ima tome dve-tri godine, čekamo ga pred njegovim ulazom, a njega pola sata nema. Kucamo. Lupamo.Vrata otvorena. On na krevetu. Igla u ruci. Odneo ga heroinski đavo”. Posle mi je objasnio da je Garo išao i po godinu dana u Rusiju, tamo je nešto šljakao. Tamo se navukao na iglu. U Beograd se vratio kao potajni džanki.

Na kraju makovih polja

To je bio prvi čovek kojeg sam lično znao, a ubio ga je heroin. Kasnije sam pažljivije zagledo lica onih jadnika u nemačkim gradovima koji su ispijeni i sluđeni bili u potrazi za sledećim "šutom”. U Nemačkoj su postojali programi odvikavanja i resocijalizacije, pa i programi kontrolisanog davanja heroina, da bi se izbegle prljave igle i mogućnost prenošenja side ili hepatitisa. Ipak sam u Frankfurtu, Berlinu ili Kelnu uvek viđao dovoljan broj tih ljudi-senki, koje su u očima imale nepojmljiv zavisnički očaj, da bih shvatio kako ni najbogatija društva nisu rešila problem.

Heroin je za mene bajpre bio povezan s muzikom i književnošću. Kao gimnazijalac sam pročitao "Mi djeca s Kolodvora Zoo”, hrvatski prevod ispovesti Kristijane F. Ona je kao devojčica sa 13 godina u Zapadnom Berlinu postala zavisnica od heroina pa je novac za drogu zarađivala prostitucijom. Kada sam nekoliko decenija kasnije neko vreme živeo u Berlinu, na stanici Zološki vrt, na kojoj sam često menajo prevoz, uvek bih se setio Kristijane.

Masovni ubica muzikalnih ljudi

I muzika koju sam slušao kao tinejdžer bila je natopljena heroinom. Džon Lenon i Joko Ono su se zajedno odvikavali od te droge, Lenon je o tome 1968. ostavio muzički zapis Cold Turkey – na engleskom ovaj izraz (hladana ćuran) označava naglo odvikavanje "na suvo”. Dženis Džoplin je 1970. zauvek prešla ono magično polje maka i nije se više probudila. Kejt Ričards iz Rolingstonsa je preživeo, ostavivši zavisnički trag u stvarima kao što su Before They Make Me Run, Monkey Man ili Sister Morphine.

Čak je celi album Stonsa Sticky Fingers posvećen iskustvima sa drogama. Razorno dejstvo droge su teškometalci iz benda Blek sabat opisali u stvari Hand of Doom. Lu Rid je jednu svoju pesmu nazvao Heroin. Ni pankeri ni muzičari devedesetih nisu zaostajali. Kurt Kobejn je bio zavisnik od heroina kada je Nirvana objavila Nevermind. Najrazornija kombinacija opijata Spidbol, koja se sastoji od heroina i kokaina, ubila je jednog od Braće bluz, Džona Belušija. Droga nije poštedela ni Fila Lajnota, lidera irskog benda Tin Lizi ili Lejna Stejlija, frontmena grupe Alis in čejns i druge.

Domaća scena nije zaostajala. Ukupna postava EKV se može podvesti pod direktne ili indirektne žrtve zloupotrebe narkotika. Bubnjar Bijelog dugmeta Ipe Ivandić je 1994. pao sa šestog sprata jedne zgrade u Beogradu. Uglavnom se smatra da se radi o samoubistvu. Mada postoje i sumnje u ovakvu verziju, trebalo bi imati na umu da je stopa suicida u zavisničkoj populaciji čak 14 puta veća nego kod ostalih ljudi.

Ništa bolje nije izgledalo ni u muzici u kojoj sam se posle tridesete sve više pronalazio – u džezu. Njujorški džezeri su četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka prečesto ubrizgavali heroin. Čarli Parker je podigao muzički spomenik svom dileru u u pesmi Moose the Mooche, a onda ga je heroni 1955. ubio. Niko ne može da mi kaže koju je nijansu sete u glasu Bili Holidej proizvelo njeno umetničko, a koju njeno zavisničko biće. I tako redom.

Kako je nastalo čudovište

Istorija čovekovog uzimanja narkotika je stara nekoliko milenijuma. Od staroegipatska civilizacija do opijumskih divana u Kini, koju je savladala britanska imperija. Pre više hiljada godina Sumeri su nazivali opijumski mak hul gil, „biljka radosti”. Najpoznatiji sastvni deo opijuma je morfin, poznat i kao morfijum. To je ekstrakt sirovog opijuma. Ime je dobio prema Morfeju, starogrčkom bogu snova. Morfej je sin Hipnosa, boga spavanja. Pred Hipnosovom su palatom u podzemlju prema starogrčkoj mitologiji cvetali makovi. Tako je mitološka veza između morfijuma i opijumskog maka obezbeđena.

Engleski hemičar Čarls R.A. Rajt je još 1873. pokušao da iz morfijuma izdvoji koncentrat. Obustavio je svoje oglede. Ali današnji nemački hemijsko-farmaceutski džin Bajer je preuzeo sve u svoje ruke. Zaposlio je Feliksa Hofmana, čoveka sa dvostrukom doktorskom titulom iz farmakologije i hemije, i dao mu zadatak da nastavi tamo gde je Rajt stao. Daroviti naučnik je vrlo brzo od morfina stvorio dijacetilmorfin. Pošto njegova hemijska formula С21Н23NO5 nije bila seksi, Bajer ga je 27. juna 1898.prijavio kao patent pod imenom heroin.

"Sredstvo protiv bolova i kašlja”

Heroin je veštačka reč izvedena od grčke reči heros, što znači da je bliska rođaka reči heroj. Na tržiste je izbačen kao sredstvo protiv bolova i kašlja. Reklama je odmah napravljena na 12 jezika. Bajer je naveo još 40 povoljnih dejstava, između ostalog na visoki pritisak, plućne i srčane bolesti. Sa današnjeg stanovišta posebno je intrigantna tadašnja tvrdnja Bajera da se radi o "medikamentu koji ne stvara zavisnost” u primeni za lečenje simptoma pri odvikavanju od morfina ili opijuma.

Novi čudotvorni lek je navodno imao sve prednosti starijih opijata, ali bez teških posledica. Od neželjenih dejstava spominjala su se tek laki zatvor i neznatno smanjenje seksualne želje. I zaista, heroin se pokazao do tri puta efikasniji kao sredstvo protiv bolova od svih dotadašnjih stedstava, uključujući i morfin.

Proći će decenije dok zli brat morfina ne bude pročitan i zabranjen u najvećem broju zemalja. U Sjedinjenim Američkim Državama kineski imigranti, pušači opijuma, masovno su prelazili na jeftiniji heroin. Potom je "moda” zahvatila sve društvene slojeve.Američka zabrana je usledila 1924. Bajer je pod pritiskom obustavio proizvodnju tek 1931, a u Zapadnoj Nemačkoj je heroin bio prodavan u apotekama do 1958.

Čim je heroin zabranjen u SAD nastale su ilegalne laboratorije, najpoznatija od njih u francuskoj luci Marselj. Sirovina iz Indokine i Turske krijumčarila se u Francusku, a rafinirani heroin se potom ilegalno izvozio u SAD. To je bila ozloglašena „francuska veza".

I Kraljevina Jugoslavija se isticala kao diler sirovog opijuma. Naročito u kumanovskom kraju gajio se mak i proizvodio opijum. Prizad (Privilegovano izvozno društvo) je imao zakonski monopol na trgovinu opijumom, te je nešto manje od hiljadu proizvođača 1939. na toj adresi prijavilo stare zalihe od skoro 57 tona opijuma.

Euforična zver

Ratovi su bili priridan rezervoar novih zavisnika – što veći rat, to više droge. Tako je bilo i za vreme Drugog svetskog rata i za vreme Vijetnamskog rata. Samo što je "francusku vezu" zamenila „pica konekcija" - italoamerička mafija je zagospodarila krijumčarskim kanalima. Početkom sedamdesetih je broj zavisnika u SAD-u bio toliko da je tadašnji američki predsednik Nikson konzumiranje narkotika proglasio državnim problemom broj jedan. Ali i američki lekari su od kraja devedesetih dali svoj doprinos drogiranju nacije. Četiri od pet heroinskih zavisnika prethodno se dobijali druge opijate na recept.

Ako se heroin uzima svaki dan, zavisnost se razvije za deset do dvadeset dana. Posle godina zloupotrebe i finansijskog ruiniranja zavisnika kod mnogih se veza sa heroinom završi smrtonosno – direktnim "zlatnim šutom” zbog loše procene kvaliteta štofa ili indirektno, od side, embolije i drugih propratnih neherojskih bolesti. Prvobitna euforija nakon ubrizgavanja pretvara se u sigurni košmar.

Nemački pesnik Jerg Fauzer je sedamdesetih bio zavisnik od heroina i živeo je neko vreme kao džanki u Frankfurtu, Berlinu i Istanbulu. Svoja iskustva zebeležio je u pesmama iz zbirke "Priča o Hariju Gelbu”.

Kapljica na vrhu igle

Umetnost ume bolje dočarati narkomanski pakao od ravnodušne statistike. Jerg Fauzer je zapisivao iz čistog iskustva. U poemi "All you need is Istanbul” opisuje svog cimera i brata po igli u gradu na Bosforu:

„Kada Osi ubrizga dovoljno O, mogu da prođu dani i dani

a da i ne dodirne neko ljudsko biće. Ne izbegava

kontakte, oni mu naprosto nisu potrebni.

Kada džanki ima džank, on je potpuno autonoman.

Ali ako Osi nema O, bolje da ga ne gledate... On

puzi cvileći, s balama koje cure niz bradu na ružičasto ćebe,

srozaće se pred vama na kolena i

olizaće vam čmar..."

A u pesmi „Ponekad sa Lili Marlen" iz decembra 1972 Jerg Fauzer precizno prenosi slike koje muče bivšeg zavisnika:

„...kada je Keruak umro bio sam u Istanbulu

godinu dana kasnije moja je majka usput rekla:

„On je već odavno mrtav."

I drugi

koji su se obesili u zatvorima za odvikavanje na suvo

strovalili se u kupatilima ili naprosto negde u parku

ista lica isti besmisao

hladno izgladnelo meso

noću ponekad sanjam iglu

video sam kako sebi ubrizgavaju u penis

u žilu kucavicu na vratu

moji drugovi u morfijumskoj baraci

i sam imam ožiljke spolja i iznutra

ožiljke koji nikada ne zaceljuju

slike koje ništa ne briše

šta je napokon život nego kapljica na vrhu igle

a smrt ništa drugo nego odbijanje da se još nešto kaže..."

Jerg Fauzer je, barem što se heroina tiče, imao više sreće od Gara, momka iz Berana kojeg je devedesetih u Beogradu ubio heroinski "zlatni šut”. Fauzer je 17. jula 1987. posle ponoći napustio žurku koju je u Minhenu organizovao za svoj 43. rođendan. Na minhenskom auto-putu A94 oko četiri sata ujutro, navodno je pijan prelazio kolovoz. Tada ga je udario kamion i odmah usmrtio.

Ali ta je smrt iz priče o alkoholu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu