Kaži mi gde je danas komunizam?

Fantazije o moći često se ogledaju u umetnosti i kulturi. Vladari – bez obzira koje ideologije – sebi bukvalno podižu spomenike. U Sovjetskom Savezu se pod Staljinom tridesetih počelo sa izgradnjom ogromne palate (naslovna fotografija), koja nikada nije završena. Prvo je počeo Drugi svetski rat, a 1957. godine, četiri godine nakon smrti diktatora, Staljinov naslednik Hruščov obustavio je izgradnju.

Ipak, doba komunizma, od ruske revolucije 1917, ostavilo je dovoljno tragova. U zemljama koje su nekada bile, ili još uvek jesu, marksističko-lenjinističke, čitave gradove karakteriše socijalistička arhitektura. To su bezbrojni redovi tipičnih, sivih višespratnica. Zahvaljujući svežoj farbi i ulaganjima, takva nasilja su u Istočnoj Nemačkoj izgubila svoju monotoniju.

Staljinova aleja i Ajzenhutenštat

U retrospektivi, rana faza komunističke arhitekture bila je estetski i politički najambicioznija. Najbolji primeri za to su bivša Staljinova Aleja u Berlinu (danas Aleja Karla Marksa i Frankfurtska aleja ) i Ajzenhutenštat – grad na poljskoj granici koji je dizajniran u arhitektonskom ateljeu.

Šta je stvarno ostalo od tog projekta pod nazivom komunizam, a koji je počeo ruskom revolucijom 23. februara 1917. po julijanskom i 8. marta 1917. po gregorijanskom kalendaru? Sto godina kasnije, tom pitanju su se posebno intenzivno posvetili istoričari, stručnjaci iz muzeja, kao oni za političko obrazovanje. Neki rezultati su već tu, a ostali slede. Na nedavno održanoj konferenciji u Berlinu bilo je reči o različitim aspektima komunizma.

Uvek moderno: Če Gevara na majici

Majice sa likom argentinskog revolucionara Če Gevare i 2017. nose tinejdžeri po čitavom svetu. Pitanje je da li oni zaista znaju ko je on bio. A o nivou terora i desetinama miliona žrtava komunističke tiranije u svetu, istoričari se spore do danas.

Savezna Fondacija za istorijsku obradu diktature SED u bivšem DDR-u osvetljava tu temu iz nekoliko perspektiva. Na izložbi u Berlinu predstavila je izložbu postera „Komunizam u svom vremenu“. To je putovanje kroz vreme koje počinje 1917. i završava se u sadašnjoj Rusiji. Na scenama se – bez preterivanja – vidi istorija 20. veka: kolektivizacija, kult vođe i legende o herojima, socijalističke zemlje sveta, ratovi u Aziji, Americi i Africi, levičarski pokreti u Zapadnoj Nemačkoj.

Izložba koja dolazi svojim posetiocima

Posebnost izložbe jeste njen neverovatno jednostavan i veoma mobilan koncept. Ona se sastoji se od 25 slika i panela s tekstovima koji su štampani u tiražu od 2.000 komada. Zainteresovane obrazovne institucije – škole, univerziteti, Gete-institut – mogu da kompletan paket naruče i dobiju besplatno. „Ljudi ne dolaze na izložbu, već izložba dolazi ljudima“, kaže menadžer projekta Ulrih Malert.

Vitalnost ideologije i strukture komunizma, naravno, može da se vidi u ogromnoj zemlji: Kini. „Bez Rusije, ne bi bilo ni komunističke Kine“, podseća istoričar Gerd Kenen, koji je koncipirao izložbu o komunizmu. U septembru izlazi njegova knjiga „Crvena boja – poreklo i istorija komunizma“, a mesec dana kasnije, u Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu, počinje izložba „1917. Revolucija. Rusija i Evropa“.

Ima mnogo veoma različitih pristupa fenomenu komunizma. Fondacija je pokrenula nekoliko onlajn-projekata. Portal dissidenten.eu već je otvoren za publiku i fokusira se na biografije disidenata i aktivista za ljudska prava iz zemalja bivšeg evropskog istočnog bloka.

S obzirom na to bogatstvo izložbi i obrazovnih programa o komunizmu, postavlja se pitanje: „Da li smo delom slepi u proučavanju istorije?“ Markus Mekel, poslednji ministar spoljnih poslova DDR, rekao je da bi on na kraju ove rečenice stavio znak uzvika umesto znaka pitanja. On upozorava od „trivijalizacije“ komunizma. A da bi se to sprečilo, on smatra da je potreban Evropski institut za edukaciju o zločinima komunizma.