Hilari Klinton vodi u ispitivanjima javnog mnijenja i u takozvanim swing states. Već sada republikanski kandidat Donald Tramp priprema objašnjenje za loš rezultat: On govori o „zaveri" establišmenta – demokrata i republikanaca u podjednakoj meri – banaka i Holivuda. To je naravno ludost. Nažalost u to veruje mnogo Trampovih pristalica. Oni sa omalovažavanjem gledaju na Vašington. U budućnosti bi se to omalovažavanje čak moglo pretvoriti u prezir.
Borba za Belu kuću u izbornoj godini ostavlja iza sebe političke krhotine – to je već sada jasno. Tramp je vulgarni jezik načinio društveno prihvatljivim. Za njega su politički protivnici neprijatelji. Prošla su vremena u kojima su se kandidati, doduše, prepirali oko ispravnog političkog kursa, ali su se u javnosti odnosili jedni prema drugima s poštovanjem. Tramp iza sebe ostavlja spaljenu zemlju, ne nehotice, već namerno.
Ako se Hilari Klinton useli u Belu kuću, jedan deo stanovništva joj i dalje neće verovati. To slabi njenu buduću poziciju šefice administracije. Kako će ona ponovo pomiriti podeljeno društvo? Kako prevazići blokadu u Kongresu, dovesti do kompromisa u političkim odlukama? Sve to se čini – u najmanju ruku gledano iz današnjeg ugla – teškim.
Sve to ukazuje na nelagodnu budućnost. Da bi se vodio spoljnu i bezbednosnu politiku, američki predsednik mora imati podršku u svojoj domovini. U slučaju da to nema, on je upućen na jake partnere u inostranstvu.
Do sada je u Evropi prvi izbor bila Velika Britanija. Ipak nakon Bregzita i pretnji Škota da će napustiti Ujedinjeno kraljevstvo, London je izgubio na težini u spoljnopolitičkom smislu. Slično važi i za Francusku čija ekonomija je godinama slaba. Predsednica Klinton će se teško približiti populistima poput Viktora Orbana ili Jaroslava Kačinjskog – oni previše podsećaju na Donalda Trampa.
Ostaje dakle jedino nemačka kancelarka Merkel sa kojom američka štampa neprestano poredi Hilari Klinton. Koliko god bile različite, imaju i mnogo toga zajedničkog: probijaju se kroz svet politike u kojem dominiraju muškarci, pragmatične su, ubeđene u transatlantske odnose, protestantski marljive, opsednute detaljima. Obe znaju šta imaju jedna u drugoj. Merkelova i Klintonova se poznaju već dugo.
1989. i 1990. godine je američki predsednik Džordž Buš Senior tadašnjem nemačkom kancelaru Helmutu Kolu više puta ponudio partnerstvo u vođstvu Zapada (partners in leadership). Kol je odbacio tu ponudu: On naime nije želeo da probudi nepoverenje kod evropskih suseda. U međuvremenu je prošla četvrtina stoleća. Nemačka će teško moći da dugoročno odbija svoju odgovornost u spoljnopolitičkim i bezbednosnim pitanjima – nova predsednica Klinton će brzo približiti Berlinu.