Klopka na pola puta
30. januar 2019.
Manuel Leba Alvarado sedi na krevetu koji deli sa 13-godišnjim sinom Žairom. To je donji deo kreveta na sprat. „Nema mnogo mesta“, kaže Alvarado, „ali nije strašno“. Krevet se nalazi u „Točanu“ – to je prihvatilište za srednjeameričke migrante u Meksiko Sitiju.
Alvarado, poput sve većeg broja stanovnika Srednje Amerike, traži azil u Meksiku. Većina njih ne zna da li će tu ostati. „Imam porodicu u Hondurasu, tamo mi je još troje dece“, kaže. „Danas radim na građevini i zarađujem 215 pezosa dnevno.“ To je deset evra i nije dovoljno za preživljavanje: „Ne mogu da šaljem novac porodici.“
Bekstvo od brutalnih bandi
Prema rečima Klaudije Leon Ang iz Jezuitske službe pomoći izbeglicama u Meksiko Sitiju, većina pridošlica iz Srednje Amerike ne želi da živi u Meksiku, ali „ne mogu u SAD, a najčešće – ni da se vrate kući“. Tako su ti ljudi na neki način zatočeni – na pola puta.
Prema procenama Ujedinjenih nacija, svake godine u Meksiko stigne oko pola miliona ljudi bez ikakve registracije. Mnogi prelaze reku Sučijate na granici Gvatemale sa Meksikom. Prelazak splavom košta manje od evra.
Većina migranata beži iz Gvatemale, Hondurasa i Salvadora. Te zemlje spadaju u najbrutalnije na svetu. Bande, pre svega „Mara salvatruča“ i „Mara 18“ ubijaju, kidnapuju i siluju, najčešće nekažnjeno. Osim toga, naplaćuju reket firmama i ljudima. Oni koji neće da plate, ne mogu da se nadaju da će poživeti.
Još pre 2014. godine, hiljade Srednjoamerikanaca su mogle da se vide na teretnim vozovima. Voz se u izbegličkom žargonu zove „beštija“ – ilegalno uskakanje u vagone je za mnoge jevtina, brza, ali i riskantna mogućnost transporta u pravcu SAD. Ima ljudi koji su se tom prilikom teško povredili ili čak poginuli.
No, od 14. jula 2014, kada je tadašnji meksički predsednik Enrike Penja Nijeto počeo sprovođenje programa „Frontera sur“, južna granica je pod mnogo jačim nadzorom. Penja Nijeto je uveravao javnost da program služi zaštiti migranata.
Nevladine organizacije tvrde da to nema veze sa realnošću. One kritikuju sve veću militarizaciju granice. I ilegalna vožnja „beštijom“ je postala teža. I pored toga, broj migranata se nije smanjio – umesto voza, ljudi se koriste drugim mogućnostima i alternativnim putevima.
Alvarado i njegov sin su do Meksika pešačili, katkada i do 12 sati dnevno. „Hodali bismo tri do četiri sata“, kaže Alvarado, „a onda bismo napravili pauzu“. Za svakog od takvih ljudi, put do Meksika je krajnje rizičan.
Organizacije za pomoć migrantima procenjuju da 80 odsto ljudi na tom putu biva napadnuto, a 60 odsto žena – silovano. Alvarado je osećao da sa sobom treba da povede i sina, iako je znao da bande često nasilno regrutuju i dečake od deset godina.
„Bande će me ubiti“
Pre nego što je predsednik SAD postao Donald Tramp koji je počeo da uvodi sve rigorozniju migrantsku politiku cilj većine Srednjoamerikanaca su bile SAD. Oni su se nadali da će tamo moći da zarade novac za svoje porodice.
Otkako su se te nade izjalovile, za mnoge je krajnje odredište postao – Meksiko. U 2015. godini, tamo je azil zatražilo 3.400 ljudi iz Srednje Amerike, a samo u prvih šest meseci prošle godine ih je bilo 14.000. Pri tome mnogi nisu sigurni da je Meksiko pravo rešenje.
„Većina Srednjoamerikanaca koji dođu u Meksiko nema mnogo obrazovanja“, kaže Francisko Sentijes koji radi za organizaciju „Kuća izbeglica“ u Meksiko Sitiju. To znači da ti ljudi tražeći posao imaju dve mogućnosti: da rade za minimalnu nadnicu koja u prestonici iznosi oko pet evra na dan ili na crno.
No, najpre valja uopšte naći posao. „Po našem akcentu oni prepoznaju da je reč o migrantima“, kaže Žoel Linares Lizana. „Ponekad nam zbog toga ne daju posao.“ A Edgar Galesa Morena dodaje: „Ponekad radiš, a oni te za to ne plate, ili ti daju manju sumu od dogovorene.“
Oskar Molina se našao pred posebnim izazovom: „Imam 69 godina i teško je naći posao“, kaže. Već pet godina živi u centru „Točan“. Pre toga je ostao bez stana jer više nije mogao da plaća kiriju. Sada radi kao neka vrsta domara u prihvatilištu i za to dobija smeštaj i hranu. Ima i mali radni kutak gde pravi priveske za ključeve koje prodaje za oko 1,5 evra. Povratak u Salvador za njega je nemoguć. „Bande će me tamo ubiti“, kaže.
Neki su i pored svih opasnosti rešili da se vrate. Jedan od njih je Varijas, koji u Salvadoru ima suprugu i troje dece. „Moram natrag“, objašnjava, „jer ovde ne mogu da zaradim dovoljno da pomognem porodici, To je nemoguće. U Salvadoru je veoma opasno, ali nemam više drugu mogućnost.“
Ostaje san o SAD
Diskriminacija i male nadnice nisu jedini problemi migranata. Mnogi kažu da je život u Meksiku isto tako opasan kao i u zemljama koje su napustili. Jedna studija Lekara bez granica iz 2017. godine je pokazala da su „Srednjoamerikanci zbog pooštrenih graničnih kontrola koje su uvele SAD izloženi većem nasilju u Meksiku“.
Bez obzira na ovu politiku, mnogi migranti još sanjaju o Sjedinjenim Državama. Karlos Kueljar je deset godina bio građevinski radnik u Bruklinu pre nego što je 2012. poslat natrag u Salvador. Pretnje bandi su ga prinudile da i dalje pokušava da se vrati u SAD.
Iako je odatle već više puta proteran, on će to ponovo pokušati. „U Salvadoru imam majku, četiri sestre i kćerku, i ne mogu da im pomognem svojom zaradom“, objašnjava. „Kada pređem granicu, biću uzbuđen, jer moj san je da zaradim novac. Znaću da mogu da pomognem mojoj porodici i izaći ću u restoran, naručiti veliku picu s mesom i celu je pojesti.“