Ko kome ne da Gazivode
7. avgust 2018.
„Gazivode“ je praktično postalo reč nedelje u Srbiji, zajedno sa dramatičnim upozorenjima srpskih vlasti i tabloida kako se priprema nasilno preuzimanje strateških energetskih objekata na severu Kosova. Od najavljene invazije kosovskih jedinica i NATO, na kraju su se na prilazima jezeru i hidroelektrani Gazivode pojavili malobrojni vojnici Kfora uz objašnjenje da je reč o „planiranoj redovnoj vežbi“.
Srpske vlasti su ipak zbog događanja na Kosovu održale i hitnu sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, nakon koje su opozicija, pojedina sveštena lica i „strane agenture“ optuženi da šire glasine o potencijalnim incidentima na Kosovu što, kako kažu, unosi uznemirenje među Srbe i otežava pregovaračku poziciju Srbije.
Šef Kancelarije za KiM Marko Đurić sličnu izjavu je dao i dan kasnije, kada je naglasio da su za Srbiju crvene linije što se energetike tiče Trepča, hidroelektrana Gazivode kao i trafo-stanica Valač.
Gazivode se često pominju kao meta prištinskih vlasti koje žele da ih uključe u kosovski energetski sistem. To jezero i hidrocentrala, kao i trafo-stanica Valač, ključni su energetski resursi na severu Kosova u vlasništvu Elektroprivrede Srbije. Gazivode, prema procenama, prihoduju desetine miliona evra godišnje.
Deo sistema je i kanal Ibar-Lepenac vitalan za čitavo Kosovo, počev od snabdevanja vodom, do navodnjavanja i rashlađivanja Termoelektrane „Obilić“. Ako bi se sa jedne strane, dakle, zavrnule slavine, to bi praktično paralisalo energetski sistem Kosova.
Albanska strana je tokom juna dovela u pitanje tehnički dijalog jer je insistirala na primeni energetskog sporazuma, dok je srpska strana forsirala uspostavljanje Zajednice srpskih opština. A ako je energetika tačka broj jedan, Gazivode su ključni delić te slagalice.
Ekonomski i nacionalni interesi
Stoga zamenik glavnog urednika Novog magazina Mijat Lakićević kaže da se „oko Gazivoda prepliću ekonomski i nacionalni interesi. To jezero se jednom trećinom nalazi na teritoriji Srbije, a dve trećine na severu Kosova. Ono što je još važnije, reke koje pune jezero dolaze iz Srbije, što napaja hidroelektranu koja zadovoljava otprilike polovinu potrošnje struje na čitavom Kosovu.“
Kako Lakićević dodaje za DW, pitanje upravljanja i zarade od tog resursa nije jedino: „Dodatni problem je što je hidroelektrana napravljena kreditom Svetske banke, koji je uzela i vratila Srbija. Komplikovana situacija, jer Kosovo s jedne strane polaže pravo na to zato što se hidroelektrana nalazi na Kosovu, a Srbija opet polaže pravo jer je investirala i otplatilakredit.“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da je priča oko takozvanog energetskog sporazuma najobičnija varka jer taj sporazum po njegovim rečima uopšte i ne postoji. On tvrdi da je praavi cilj tog manevra „okupacija“ severa Kosova. Vučić kaže i da je prištinskim vlastima nuđeno zajedničko upravljanje, što su oni odbili.
Ako se osvrnemo na Briselski sporazum, energetika je obuhvaćena u šturim crtama. U njemu se naglašava potreba primenjivanja zakonodavstva EU, kao i osnivanje nove elektroenergetske kompanije za snabdevanje potrošača.
Ali, kao i kod svega drugog o čemu pregovaraju Beograd i Priština, svaka strana na svoj način tumači tih nekoliko odrednica. Srbija smatra da bi s obzirom na lokaciju pomenutih resursa time trebalo da upravlja buduća Zajednica srpskih opština i da je to u skladu sa propisima EU. Albanska strana ocenjuje da je reč o imovini Kosova i da bi ono trebalo njome i da upravlja.
Komplikovan energetski paket
Teoretski, Srbija bi mogla da vode koje pune jezero Gazivode – pre svega je to reka Ibar – jednostavno preusmeri u nekom drugom pravcu, kaže Mijat Lakićević. „U tom slučaju bi ovo jezero ostalo bez vode, a Kosovo bez struje. Ali, na taj način može da se ugrozi bezbednost Srba koji bi mogli biti žrtve osvete.“
Prema rečima našeg sagovornika, kosovski Srbi rade u elektranama, ali ne vide direktnu korist jer prihod uzima elektroprivreda Kosova. „Zato bi sada moralo da se nađe neko rešenje kako da se time upravlja jer ukoliko time upravlja neko koga postavi Priština, to zapostavlja interese srpske zajednice“, napominje Lakićević.
Gazivode nisu jedina sporna tačka jer se u paketu energetskih problema nalazi i kompleks rudnika Trepča, koji praktično ne radi dok hiljade radnika i dalje prima platu. Dodatni argument za konačno rešavanje ovog problema je i neplaćanje struje na Kosovu jer potrošači koriste haotičnu situaciju. Energetika bi trajno, dakle, mogla da se reši samo u sveobuhvatnom paketu.
Ako se, pak, osvrnemo na traljave i beskompromisne pregovore Beograda i Prištine – gde je jedini dogovor da nema dogovora – jasno je da će biti teško postići konačno rešenje o energetici. „Mislim da će se teško doći do nekog trajnijeg dogovora samo o energetici već da će se to rešiti tek ukoliko dođe do nekog sveobuhvatnijeg sporazuma između Kosova i Srbije“, smatra Lakićević.
Jezero Gazivode je u svakom slučaju primer kako se bilo koje, naizgled tehničko i ekonomsko pitanje, politizuje i nakon toga koristi za unutrašnju politiku. Ako postoji nešto pozitivno u čitavoj nervozi i crvenim lampicama oko Gazivoda, onda je to činjenica da se problem našao pred očima javnosti i da je, ako ništa drugo, skrenuta pažnja na kompleksnost energetske situacije na Kosovu.