Kod tunela, pod vedrim nebom
12. oktobar 2017.
Dva vozila kreću se po lošem putu između skladišta, nanosa šuta i autoputa. Dovoze supu od sočiva i hleb. Oko 150 ljudi čeka na topli obrok. Noć su proveli pod otvorenim nebom, na dinama severnofrancuskog lučkog grada Kalea. Jedan od njih je Sudanac Jakub Vasam Degadem, koji je u Kaleu već tri sedmice.
„Posebno je teško kada noću pada kiša“, kaže Vasam Degadem. Na dva visokonaponska stuba suši se odeća. Nekoliko migranata na česmi se umiva i pere ruke. „Uz Božju pomoć uspeću do zime da dođem do Engleske“, kaže 21-godišnjak. Novi centri za smeštaj koje je prethodnih meseci obezbedila francuska vlada za njega nisu alternativa. „Ako odem u neki od tih centara, mogao bih da propustim šansu da stignem do Engleske.“
„Migrantima je ovde zaista teško“, kaže Silvan Marti. On više od dve godine radi kao dobrovoljac u Kaleu. „Ljudi spavaju na otvorenom. Šatori ovde ne mogu da opstanu više od dva dana. Policija ih zaplenjuje zajedno sa vrećama za spavanje.“ Političari svim sredstvima nastoje da odvrate migrante da dođu ovde, kaže aktivista. Oko 700 došljaka, među kojima je i veliki broj maloletnika, ipak je još uvek tu.
„Vlada ima velikih problema da ubedi ljude da odu u novi izbeglički kamp i da zatraže azil u Francuskoj“, govori Marti. Mnogi u Velikoj Britaniji imaju rođake ili već znaju jezik. „Zabrinjava me najava Emanuela Makrona da će do kraja godine sve migrante smestiti u državne kampove“, kaže dobrovoljac. On strahuje da bi odnos vlasti prema migrantima mogao da bude još oštriji.
Francuska kao poslednja šansa
Jedan od tih novih smeštaja za izbeglice nalazi se u bivšem manastiru Belval. U oskudnim spavaonicama časnih sestara su metalni kreveti na sprat. Po dvoje migranata u jednoj sobi. U kuhinji se priprema večera – peče se zamrznuti kolač od povrća. Osamdeset kilometara južno od Kalea gubi se san o Velikoj Britaniji.
„Većina ljudi ovde je iz Kalea. Prošle noći ih je došlo još dvoje“, kaže Klod Pikarda. On je zadužen za novi centar za izbeglice u Belvalu. Trenutno je tu oko šezdeset izbeglica, a mesta ima za sto osoba. „Treba vremena da se ljudi odluče za Francusku i ovde zatraže azil“, kaže Pikarda. Migranti ostaju u Belvalu sve dok im se ne obradi zahtev za azil. Potom se raspoređuju po izbegličkim centrima u čitavoj Francuskoj. Ovde spavaju na toplom i imaju medicinsku pomoć, dodaje Pikarda.
„Francuska je moja poslednja šansa. Ukoliko to ne uspe, onda ne znam šta će biti sa mnom“, zabrinut je Majkl Mihirka (28). Eritrejac je već bio zatražio azil u Danskoj, ali ga nije dobio. U Francuskoj je prva dva meseca živeo u Parizu, na ulici, zatim je došao u Kale. „Životni uslovi su tamo bili toliko loši da sam posle nedelju dana došao ovde“, govori Mihirka. Sada čeka na odgovor francuskih vlasti. „Nadam se da će sve biti u redu. Molim se. Onda bi konačno počeo ponovo da živim.“
Ima i onih za koje Belval nije novi početak, već poslednja stanica. „Odustajem, vraćam se kući“, kaže jedan mladić iz Avganistana. Sa dvojicom muškaraca u kuhinji pije čaj. Prošlu noć policija ga je iz Kalea dovela ovde. Osim odeće više ništa nema. Šest meseci i dve sedmice proveo je u Kaleu, nadajući se da će stići do Velike Britanije. „I on leti nazad za Avganistan“, kaže upirući prstom u jednog drugog muškarca. „On čak već ima avionsku kartu.“
Pripreme za zimu
Dobrovoljni pomagači pripremaju se za predstojeću zimu u Kaleu. U zgradi humanitarne organizacije L‘Auberge des Migrants sortiraju odeću za zimu, ćebad, vreće za spavanje. Francuskoj je potrebna politika dobrodošlice, smatra Marti. Umesto toga politika ignoriše situaciju koja je ovde.
Fabijan Sidri, načelnik okruga Kale, međutim, veruje da su centri za smeštaj koje je obezbedila vlada, dobro rešenje. Migranti tamo mogu da žive u humanim uslovima. Ukoliko ti centri ne budu dovoljni, već postoje planovi za nove smeštajne kapacitete, naglašava Sidri.
Otvaranje izbegličkog centra direktno u Kaleu međutim ne dolazi u obzir. „Onog trenutka kada bi u Kaleu postojao centar za izbeglice – pokazalo je iskustvo – odmah bi došlo nekoliko stotina ili nekoliko hiljada ljudi“, uveren je. Zato su, kaže, novi centri dosta udaljeni od obale. Sidri dodaje da je u izradi i krizni plan za one koji ne žele da zatraže azil u Francuskoj i koji preko zime planiraju da ostanu pod otvorenim nebom. Detalje nije želeo da otkriva.
„Nije tačno da bi više ljudi dolazilo u Kale ukoliko bi ovde postojao prihvatni centar“, ocenjuje Silvan Marti. „I pored groznih uslova ovde je više stotina ljudi i oni neće tek tako da nestanu.“ Marti je uveren da će ovde još dugo ostati. „Polazimo od toga da ćemo narednu zimu ovde provesti, a verovatno i leto, pa onda opet zimu.“