Koliko su daleko Bugarska i Srbija?

Koliko dugo može da se ignoriše komšija? Bugarsko-srpski odnosi pokazuju da to može da traje skoro čitavu večnost. Bugarska i Srbija nisu samo dve susedne zemlje – narodi govore sličnim jezicima, imaju zajedničku istoriju, slične ekonomske pokazatelje i gotovo identičan mentalitet. I pored svega toga, a možda upravo zato, jedva da komuniciraju.

Ta činjenica delimično može da se objasni periodom devedesetih godina prošlog veka kada je Srbija ratovala i kada je tamo raspaljen nacionalizam – najopasnije oružje poznato na Balkanu. Ali danas to samo izaziva zbunjenost, jer Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i svi ratni zločinci koje je potraživao Haški tribunal već su izručeni.

„Aktivna komunikacija“ bez konkretnih rezultata

Ako se bliskost neke dve zemlje meri brojem zvaničnih, državnih poseta, onda se može reći da su odnosi dveju suseda „formalno dobri“. Toliko „formalno dobri“, da je prošle godine, ministar spoljnih poslova Srbije ocenio da susreti sa bugarskim kolegom po međunarodnim forumima predstavljaju „primer aktivne komunikacije“.

Međutim, konkretni primeri te „aktivne komunikacije“ su zapostavljeni, recimo izgradnja autoputa Sofija-Niš. Deo projektovanog puta u Bugarskoj dugačak je samo 52 kilometara, ali se njegova izgradnja stalno odlaže zbog drugih prioriteta kao što je npr autoput „Struma“ koji vodi ka Grčkoj.

Intenziviranje kontakata moglo je da se dogodi u okviru ruskog projekta gasovoda „Južni tok“, koji je trebalo da prođe kroz obe zemlje. „Međutim, pregovorima je rukovodila Rusija, i to sa svakom od zemalja-partnera posebno“, podseća Dimitar Bečev, istraživač sa Londonske škole za ekonomiju i političke nauke. „Da ne pominjem to da je projekat na kraju Rusija i obustavila.“

Na nivou običnih ljudi, kontakti su još uvek zapostavljeni. Istoričari to pripisuju neprijateljstvu nakon ratova krajem 19. i početkom 20. veka, političari to objašnjavaju različitim razvojem dveju zemalja tokom Hladnog rata, a diplomate podsećaju na obavezu Bugarske da 2007. uvede vize za građane Srbije, što je dodatno smanjilo komunikaciju, iako je vizni režim trajao samo nešto više od dve godine.

Saradnja (samo) u oblasti kulture

Prema Bečevu, dve zemlje se praktično i ne poznaju, a i ono malo što znaju jedna o drugoj, prepuno je suprotnosti. „Mi u Bugarskoj smo malo više svesni Srbije jer smo bar znali za tamošnju pop-folk muziku osamdesetih godina, kao i za neke srpske TV-serije koje su se tada emitovale. Osim toga, svako je morao da prođe kroz Srbiji na putu ka zapadnoj Evropi. S druge strane, u Srbiji nedostaje čak i takvo oskudno znanje. Srbi su tradicionalno okrenuti ka srednjoj Evropi, a Bugarsku vide kao zatvorenu zemlju, orijentisanu ka Istoku.“

Dve strane, čini se, samo u oblasti kulture pronalaze zajednički jezik, bar kada je reč o piscima Georgiju Gospodinovu, Aleku Popovu i Aleksandru Sekulovu koji su prevođeni na srpski ili Draganu Petroviću, Vladislavu Bajcu i Marko Vidojkoviću čija su dela objavljena u bugarskoj verziji. Grafike, mozaici, pejzaži i posteri takođe uspevaju da preskoče granicu u oba smera. Sa muzejima je komplikovanije, jer su neki od njih su u rukama nacionalista, tolerisanih od strane države. Pre samo dve godine na primer, Bugarski nacionalni istorijski muzej odustao je od izložbe u organizaciji Uneska u Beogradu, jer su se našli uvređenim zbog toga kako je predstavljen Goce Delčev.

Slabo interesovanje iz Beograda

Pre tačno godinu dana, bugarski predsednik Plevnelijev govorio je o „novim perspektivama“ u odnosima dveju zemalja. Prema njegovim rečima, produbljivanje bugarsko-srpskog partnerstva zavisi od dodeljivanja Srbiji statusa kandidata za članstvo u EU. Bugarska će „pružiti široku i stručnu podršku Srbiji tokom pregovaračkog procesa“, rekao je Plevnelijev pre godinu dana. O stručnoj pomoći Bugarske Srbiji, govorio je i bivši ministar spoljnih poslova Kristijan Vigenin.

Međutim, prema Dimitru Bečevu, koliko god da je takva ponuda stručne pomoći umesna, saradnja ne može biti uspešna bez da se formulišu i drugi ciljevi: potrebno je investirati u zbližavanje naučnih i kulturnih krugova, u stvaranje „društvenih mreža“. „Tako se stvara, ne samo razumevanje, već i kultura poverenja“, kaže Bečev, ali naglašava i to da je pomoć „dvosmerna ulica“ – neko bi trebalo i da je zatraži. A Beograd, za sada, za to pokazuje malo interesovanja.