Širom sveta je umrlo preko 200.000 ljudi pozitivnih na korona-virus, više od polovine tog broja u Evropi. Razumljivo je što Vlade preduzimaju oštre mere. Kako se, korak po korak, restrikcije povlače, odlučujuće postaje da neke zabrane ne traju duže nego što nalaže vanredno stanje.
Tipičan primer za ovo je nadzor građana. Digitalne alatke mogu da pomognu u suzbijanju zaraze, ali mogu biti i upotrebljene protiv nas ukoliko nam zadiru u privatnost i suzbijaju mogućnost da učestvujemo u društvenom životu. Taj rizik je postao realnost u brojnim evropskim zemljama.
U Rusiji je vlast posegla za kamerama koje prepoznaju lica kako bi sprovela mere karantina, ali bez garancija da se ta tehnologija ne koristi u druge svrhe. U Azerbejdžanu građani putem SMS-a moraju da prijavljuju kuda se kreću kako bi ih policija nadzirala. U Crnoj Gori je vlast objavila imena i adrese povratnika iz inostranstva koji bi trebalo da su u samoizolaciji.
U Poljskoj ljudi u karantinu više puta dnevno pomoću aplikacije moraju da potvrde gde su. U suprotnom, reaguje policija i sledi visoka novčana kazna. Turska je najavila sličnu aplikaciju kojom bi kontrolisala gde su osobe pozitivne na virus. Londonski Gardijan je otkrio da je u Velikoj Britaniji tehnološke firme koriste poverljive podatke pacijenata u svrhe koje nisu bile predviđene.
To su tek pojedini primeri za trend nadgledanja građana u Evropi koji su teško spojivi sa standardima zaštite podataka.
Evropski sud za ljudska prava se doduše izjasnio da su određena ograničenja prava kao i prikupljanje ličnih podataka mogući u određenim vanrednim situacijama. Ali Sud je naglasio da države moraju postupati odmereno i prikupljati podatke za tačno definisane svrhe. Takođe, upad u privatnu sferu mora biti prekinut čim razlog više ne postoji.
Ako vlasti ne poštuju ove granice, rizikuju da ugroze naša prava, a da pri tome možda ne štite bolje naše zdravlje. Postoji mogućnost da izgube podršku javnosti koja je neophodna za državne napore na polju javnog zdravlja.
Zato je značajno što je ministarski komitet Saveta Evrope, u kojem je zastupljeno svih 47 članica, 22. aprila podsetio da se države moraju boriti protiv bolesti i njenih posledica isključivo u skladu sa principima Saveta Evrope i obavezama koje su preuzele.
Zapravo jedna demokratija ne mora da žrtvuje privatnu sferu građanki i građana kako bi štitila zdravlje. Vlasti moraju da nađu ispravni balans između ova dve stvari. Moraju se obavezati na niz standarda.
Najpre, digitalna pomagala moraju da se stvaraju u skladu sa zaštitom privatnosti. Moraju da budu anonimna, šifrovana i decentralizovana, da budu Open-Source tako da svako može da ih unapređuje i razume. Moraju da budu na raspolaganju što većem broju ljudi, kako u društvu ne bi nastao digitalni jaz.
Njihova upotreba mora da bude dobrovoljna, ljudi moraju tačno da znaju na šta pristaju kad koriste aplikacije i podaci se smeju koristiti jedino za zaštitu javnog zdravlja u ograničenom vremenskom periodu. Korisnici moraju uvek imati mogućnost da prestanu sa upotrebom, da obrišu podatke i da se efikasnim pravnim sredstvima bore protiv zloupotreba.
Drugo, striktno se moraju poštovati zakoni za zaštitu podataka i privatnosti, u skladu sa presudama brojnih nacionalnih sudova i Evropskog suda za ljudska prava.
Treće, svaki potez izvršne vlasti mora da podleže sudskoj, ali i parlamentarnoj i nezavisnoj kontroli od strane institucija koje se bave poštovanjem ljudskih prava. Nezavisna regulatorna tela moraju da testiraju i odobre hardver i softver pre upotrebe.
Pandemija je realna pretnja koja traži efikasnu reakciju. Ipak, obaveza da se dela ne sme da bude dozvola da se njuška po životima građana. Mere prismotre koje krše ljudska prava nisu demokratsko rešenje.
*Dunja Mijatović je od 2018. komesarka za ljudska prava Saveta Evrope. Prethodno je bila predstavnica za slobodu medija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju.