Kriza demokratije na Balkanu

Mnogi simptomi krize koje evropske demokratije sada proživljavaju, na jugoistoku kontinenta već godinama se razvijaju i učvršćuju: kriza demokratije u jugoistočnoj Evropi vidljiva je za svakog, a „ideja liberalno-demokratskog konsenzusa više ne postoji“, kaže Florijan Biber, profesor pri Centru za studije o jugoistočnoj Evropi Univerziteta u Gracu.

Ta kriza, međutim, nije posledica akutne depresije – ona se razvila tokom dugotrajnog negativnog procesa, ističe Mihael Hajn, profesor berlinskog univerziteta Humbolt. On je analizirao više statistika i indikatora koji demokratiju mere prema različitim parametrima – razvojnim, socijalnim i parametrima vladavine prava. I svuda je vidljiva ista tendencija: sve zemlje jugoistočne Evrope – sa izuzetkom Kosova – nezavisno od toga jesu li članice Evropske unije ili nisu, u proteklih deset godina beleže konstantni trend pada. Tako je kada je reč o objektivnom pogoršanju situacije – ali i u slučaju subjektivnih parametara, poput poverenja građana u parlamente i institucije društva, pokazuje se ista tendencija.

Među državama regiona koje još nisu članice Evropske unije ili, kao u slučaju Hrvatske, koje su samo kratko deo EU, krizu demokratije prati i principijelna kriza vrednosti i orijentacije. U toj konfuziji, jaki lideri pružaju jak oslonac – često jednostavnim, iz nacionalne istorije izvedenim porukama. Nacionalizam spaja zajednice pod vođstvom, doduše demokratski izabranih, ali autokratskih vođa, navodi Biber.

Novi oblik vladanja na Balkanu

U zemljama Zapadnog Balkana proširio se jedan novi oblik vladavine koji podrazumeva: autoritarno rukovođenje, korišćenje nacionalističkih argumenata i neoliberalnu ekonomiju, navodi profesor političkih nauka iz Beča Vedran Džihić. Političare koji tako deluju karakteriše „neverovatan pragmatizam moći“. Oni se ponašaju po uzoru na turskog predsednika Erdogana, dodaje Džihić. Demokratija je tada samo još sredstvo za postizanje cilja – ali ona sama nije cilj. Ti političari koriste demokratske instrumente i istovremeno ih de fakto stavljaju van snage.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je, recimo, prototip političara koji deluje „mesijanski i narcisoidno“, kaže Džihić. Biračima se sugeriše da je za rešavanje krize potrebna čvrsta ruka, pa moć tako postaje monopol jednog lidera, a državne institucije se praktično stavljaju van snage, ocenjuje beči profesor. Sistem funkcioniše i zbog toga što se neprestano zazivaju nacionalne krize, a to važi i za ekonomsku politiku u okviru koje se birači zavaravaju retorikom tipa: ’Ja ću to uspeti, ja ću to da uradim’. Oni se zavaravaju time da u ekonomskom rastu i oni mogu da participiraju, dok u stvarnosti od te klijentelističke politike ekonomski profitira samo uzak krug na vlasti, objašnjava Vedran Džihić.

Europska unija mora ostati angažirana oko Zapadnog Balkana

Ipak, profesor Džihić je uveren da postoji mogućnost da se probiju te negativne tendencije i autokratske strukture. Važno bi bilo da se ljudi brane od očiglednih nepravilnosti, poručuje Džihić, navodeći kao primere otpor koji je u Srbiji iskazan protiv mamutskog građevinskog projekta „Beograd na vodi“, kao i tzv. „Šarenu revoluciju“ u Makedoniji protiv korupcije i zloupotrebe vlasti. Ali takvim civilno-društvenim pokretima potrebno je više podrške, kaže Džihić. On kao najnoviji primer navodi i demonstracije u Rumuniji koje, kako kaže, pokazuju na koji način probuđeno civilno društvo može da prisili vladu da se vrati principima vladavine prava. Džihić zahteva da se sklopi više „saveza sa slobodarskim i demokratskim snagama“, ali ujedno naglašava i to da je u borbi protiv sve veće koncentracije medija u rukama političkih elita potrebno i hrabrosti, i konstruktivnosti, i civilnih oblika otpora.

I Nataša Vunš, politikološkinja sa univerziteta u Cirihu, smatra da podrška civilnom društvu i nezavisnim medijima može biti mogućnost za razbijanje anti-demokratskih tendencija. Vunšova ukazuje da zemlje Zapadnog Balkana „nedvosmisleno okreću leđa EU“. Ona ističe da nazadovanje u demokratizaciji i istovremeno kočenje daljeg proširenja EU, jedno drugo ojačavaju. Koncept „integracija kroz demokratizaciju“ je zastareo, ukazuje Vunšova, jer su procesi evropeizacije i demokratizacije u tim zemljama odvojeni jedan od drugog. Evropska unija bi morala s jedne strane da izriče eksplicitne opomene u slučaju kršenja demokratskih principa, a da istovremeno ima i mehanizme za unapređenje demokratije i civilnog društva. Uz pomoć programa razmene i obrazovanja mogla bi ponovo da bude formirana pozitivna slika o napretku demokratije i evropskim integracijama.

Poseban monitoring, slažu se stručnjaci, potreban je kada je reč o dve oblasti: vladavini prva i medijskim slobodama. Baš u tim oblastima beleže se najozbiljniji trendovi razvoja u pogrešnom smeru, i baš tu se moraju brzo i odlučno definisati prestupi i pokrenuti pozitivne mere podrške i podsticanja, poručuju stručnjaci. U suprotnom, ističu, zemlje jugoistočne Evrope dodatno će se udaljiti od evropske zajednice vrednosti, a članstvo u Evropskoj uniji postaće nedostižno.