Kuda sa nuklearnim otpadom iz Krškog?
5. januar 2018.
Problem zbrinjavanja radioaktivnog otpada iz Nuklearne elektrane Krško nije razvikan kao hrvatsko-slovenski granični spor u Piranskom zalivu, ali takođe oslikava nesposobnost Zagreba i Ljubljane za dogovor.
Dosad se nisko i srednje radioaktivni otpad iz Krškog – a reč je godišnjoj količini od oko 30 kubnih metara – skladištio u privremenom odlagalištu u krugu same nuklearke. Reč je o skladištu koje je trebalo da bude u funkciji samo prvih pet godina rada nuklearke, no odonda je prošlo više od tri decenije, a otpad je i dalje onde.
Kako je kapacitet „privremenog“ skladišta skoro popunjen, otpad se već duže vreme najpre šalje na spaljivanje u Švedsku, a odnedavno i u Francusku, odakle se vraća kao pepeo, podjednako radioaktivan, ali daleko manjeg volumena. Potkraj pretprošle godine u tom se skladištu nalazilo preko dve hiljade kubika otpada, a kako je nuklearka zajednička, najkasnije 2023. godine Hrvatska mora preuzeti i zbrinuti svoju polovinu otpada.
„To ne postoji nigde na svetu“
Slovenačka strana pre nekoliko godina predložila je Hrvatskoj rešenje ovog problema izgradnjom zajedničkog odlagališta u Vrbini, u neposrednoj blizini nuklearke. Nakon temeljng razmatranja ove ponude, Hrvatska je, kako doznajemo od direktora Državnog zavoda za radiološku i nuklearnu bezbednost Saše Medakovića, pre nešto više od mesec dana i formalno odbila slovenački predlog.
Medaković za DW objašnjava da je prvi razlog odbijanja činjenica da je izgradnja predviđena na neprimerenoj lokaciji, u neposrednoj blizini reke Save. „Predloženo tehničko-tehnološko rešenje ne zadovoljava. Odlagalište je doslovno ukopano u podzemne vode iz kojih se Zagreb napaja pijaćom vodom i nalazi se u poplavnom području. Takvo odlagalište ne postoji nigde u svetu, a mi se zauzimamo za proverena rešenja s pozitivnim iskustvima jer mislimo da na ovom području ne bi trebali eksperimentisati.“
Drugi je razlog, ističe ovaj stručnjak, visoka cena projekta. Prema njegovim rečima, odlagalište u Vrbini stajalo bi više od 600 miliona evra, a Hrvatska bi morala da podmiri polovinu tog iznosa. „Čak dve trećine tog iznosa čine porezi lokalnoj zajednici i slovenačkoj državi, a samo jednu trećinu ostali troškovi. Prema tom predlogu cena odlaganja kubnog metra otpada iznosila bi 100.000 evra, a prosečna cena u Evropi je oko 10.000 evra“, objašnjava naš sagovornik.
I treći razlog zbog kojeg je Hrvatska odbila predlog, i koji je, prema Medakoviću, definitivno „prelio čašu“, jeste slovenačko odbijanje da buduće odlagalište u Vrbini primi i drugi nisko i srednje radioaktivni otpad koji nastaje u Hrvatskoj, za razliku od istog takvog otpada koji nastaje u Sloveniji. Takvog otpada nema puno, ali i njega negde treba pohraniti. „Zbog toga, čak i kad bi Hrvatska prihvatila slovenačku ponudu, opet bi morala da izgradi posebno odlagalište za ovaj otpad“, podvlači Medaković.
Koliko to košta?
Bez obzira na formalno odbijanje slovenačkog predloga, Hrvatska je sa Ljubljanom nedavno dogovorila da zajednička grupa stručnjaka do maja ove godine još jednom razmotri postoji li mogućnost zajedničkog odlaganja otpada iz nuklearke Krško. Medaković, međutim, sumnja da će se dve strane u sledeća tri meseca dogovoriti o pitanju o kojem nema dogovora u poslednjih 15 godina.
Zato je, prema njegovim rečima, Hrvatska već neko vreme okrenuta projektu izgradnje sopstvenog skladišta nuklearnog otpada, što bi je stajalo barem dvostruko manje od iznosa koji bi prema slovenačkom predlogu trebalo platiti Ljubljani.
Iako se spominjala i mogućnost izvoza nuklearnog otpada, ta mogućnost zapravo ne postoji. Kako kaže Medaković, trenutno nijedna zemlja EU ne uvozi nuklearni otpad, a Hrvatska ga kao članica Unije sme izvoziti samo u treće zemlje koje imaju iste bezbednosne standarde kao i EU – a takvih nema.
- pročitajte još: Radijacija nad Severnom Korejom?
Zato je gotovo sigurno da će ovaj problem Hrvatska morati da rešava samostalno izgradnjom odlagališta i to na Trgovskoj gori, u blizini Topuskog i Gline, ali i granice sa BiH. Medaković pri tom naglašava da ni Trgovska gora ne bi bila trajno odlagalište, nego samo nadzemno skladište, na razdoblje od 20 do 30 godina, dok nuklearka ne prestane s radom i ne bude uklonjena.
„Onda ćemo videti koliko tog otpada zaista ima i tražićemo novo rešenje, u Hrvatskoj, Sloveniji ili možda nekoj trećoj zemlji, koja će tada biti spremna da prihvati nuklearni otpad“, otkriva Medaković hrvatski plan.
Nezadovoljstvo u BiH
Sprovođenje tog plana neće biti nimalo jednostavno, premda Hrvatska u fondu za troškove zbrinjavanja otpada i dekomisiju nuklearke ima više od 200 miliona evra. Taj je projekt već naišao na protivljenje lokalnog stanovništva, ali i susedne BiH, koja je pre nekoliko godina najavljivala i tužbu protiv Hrvatske u slučaju da Zagreb krene u realizaciju projekta. Reč je o neugodnom pitanju, s kojim nijedna vlada poslednjih godina nije htela da se ozbiljnije suoči.
Toni Vidan iz Zelene akcije smatra da je odbijanje slovenskog predloga opravdano, s obzirom na to da je ideja da se nuklearni otpad skladišti ispod reke Save, kako kaže, „šokantan“. U poređenju s tim predlogom, kaže Vidan, svako drugo rešenje manje je loše.
„Kada je reč o potencijalnim lokacijama skladišta u Hrvatskoj, Zelena akcija smatra da se lokalnoj zajednici ne sme nametati takvo odlagalište u slučaju da ga ona u redovnoj demokratskoj proceduri odbije“, naglašava Vidan.
Podseća da je još osamdesetih godina jednom studijom utvrđeno šest potencijalnih makrolokacija za takvo skladište, iako odonda nijedna politička garnitura nije imala dovoljno snage da sprovede ozbiljnu raspravu da li je taj projekat prihvatljiv nekoj od lokalnih zajednica. Devedesetih su te lokacije otpadale jedna po jedna, ali prvenstveno po političkom ključu, zavisno od političke snage lokalnih čelnika, a na kraju je „ostala“ samo lokacija na Trgovskoj gori.
„Ako će se o toj lokaciji početi govoriti kao o 'jedinoj mogućoj', bojim se da će ona naići na žestok otpor lokalne zajednice, a ta lokacija ima i dodatan politički problem, s obzirom na to da je izuzetno blizu BiH. Zato bi u ovom slučaju bilo neophodno sprovesti raspravu s BiH i dobiti saglasnost susedne države za takvo rešenje, a nisam siguran koliko će Hrvatska u tome biti uspešna“, skeptičan je dugogodišnji ekološki aktivista.