Kultura na kilogram

Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini, ili zvanično: Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) ni u jednoj zemlji nije toliko sporan kao u Nemačkoj. U oktobru prošle godine je protiv tog sporazuma u Berlinu demonstriralo više od 200.000 ljudi. Bile su to najveće demonstracije u posleratnoj istoriji Nemačke. Ipak, vodeći nemački mediji su im posvetili minimalnu pažnju.

Da li i u kojoj meri TTIP ugrožava nemačku kulturu? To je, naravno, teško proceniti u situaciji u kojoj se o samom sporazumu zna tako malo. Poznata nemačka politološkinja i socijaldemokratska političarka Gezine Švan nedavno je rekla: „Ne znam šta hoće kancelarka Angela Merkel; sve što ona kaže je da joj je stalo do tog sporazuma. A argumente za to – ne poznajem.“

Zverka pod zaštitom zakona

To nije nikakvo čudo; kancelarkine reči u tom kontekstu uglavnom liče na pramenove magle. „Moramo da transparentno razgovaramo sa ljudima o tome da strahovi koji delimično postoje nisu opravdani“ – to je jedna od tipičnih izjava Merkelove koje u mnogo većoj meri izazivaju podozrenje nego što stvaraju poverenje. No, Nemci su to podozrenje ispoljavali pre svega zbog mogućnosti da na njihovo tržište hrane dospeju američki pilići provučeni kroz hlor, turbo-lososi, Monsantov genetski prepariran kukuruz (otporan, razume se, jedino na Monsantove pesticide) i nirnberška kobasica proizvedena u Teksasu. Sada se javila briga i za kulturna dobra…

Jer, problem sa Amerikancima je u tome što je u njihovoj tradiciji kultura nešto što ima karakter privatne stvari koja sama mora da se probija na tržištu, dok je kod Nemaca kultura neka vrsta retke zverke pod zaštitom zakona, ili, kako to kaže Olaf Cimerman, direktor Nemačkog saveta za kulturu, „upravo u oblasti kulture, moramo podržavati one kojima je posebno teško, jer onaj ko danas piše knjigu za koju nema velikog interesovanja ipak je i pisac sutrašnjice!“

Reguliše sve osim…

U okviru TTIP, svaki koncern će imati pravo da tuži državu u kojoj je uložio novac, ukoliko ta država finansijski podržava njihove direktne konkurente. Tako će biti i sa kulturnom robom (mada se nemačke kulturne institucije veoma glasno bune protiv tog izraza): firma Amazon bi mogla da tužbama potisne sa tržišta nemačka pravila o određivanju cene knjiga; holivudska mašinerija bi mogla da oduva sa tržišta evropsko filmsko stvaralaštvo koje još uvek ima finansijsku podršku države; isto tako se javlja opasnost da američki mjuzikli dovedu do nestajanja prave nemačke pozorišne umetnosti itd.

Sve to bi mogao da omogući taj jednostavni TTIP-trik, prema kojem subvencije za kulturu mogu da se podvedu pod „trgovinske prepreke“ i kao takve obore pred arbitražnim sudovima. Olaf Cimerman kaže da su te prepreke u Nemačkoj „namerno postavljene, kako bi bila omogućena kulturna raznovrsnost“. Zbog toga nemački kulturni poslenici smatraju da bi najprirodnije bilo da se kultura potpuno izuzme iz TTIP. Ali, to neće moći da funkcioniše tako generalno. Korišćenje medija, na primer, po američkom tumačenju spada u oblast telekomunikacija. Drugim rečima i kao što je to ispravno primetila poslanica Zelenih u Bundestagu Tabea Resner, „TTIP se odnosi na sva područja, osim na ona koja su iz njega eksplicitno izuzeta“.

Novi zadatak za EU

Sada državna sekretarka za kulturu i medije Monika Griters sada hita da za svaku pojedinu kulturnu oblast, ili nišu, razradi odgovarajuće „zaštitne klauzule“. Moguće je da će još i postići nešto: prema poslednjim informacijama, filmska produkcija bi, i to zahvaljujući angažovanju Francuza, trebalo da bude izuzeta iz TTIP. A predsednik Bundestaga Norbert Lamert nedavno je rekao da nemački parlament neće da odobri Sporazum ukoliko poslanici ne dobiju na uvid njegov tekst (!), što je zahtev kakav su svom vođi i nemačkom vicekancelaru Zigmaru Gabrijelu uputile i socijaldemokrate.

I sada samo još neko treba da objasni Komisiji EU da je kultura po sebi velika stvar i da ne postoje samo „manje kulture“ o kojima govori Komisijin informator o uvođenju TTIP. U njemu lepo piše koje su to „manje kulture“: „peršun, praziluk, celer i salata, za koje tržište trenutno nije tako veliko kao za pšenicu ili kukuruz“.