Kultura sećanja: video-igrice o Holokaustu

Pariz u julu 1940. Dete gleda kroz prozor. Ljudi s koferima prolaze ulicom. „Hoćemo li i mi da bežimo“, pita Samuel svoje roditelje. „Ne“, odgovara mu otac. „Mi smo hrabri i ostaćemo.“

Samuel potom mora u svoju sobu, a odatle prisluškuje razgovor roditelja. „Ovde više nije bezbedno. Ako ostanemo – kao da smo mrtvi“, čuje majku kako govori. „Ne možemo da odemo“, kaže rezignirano otac. „Nemamo izbora.“

Oni nemaju izbora. Nacisti najpre deportuju oca, zatim majka i na kraju dečaka. Svi stradaju u Aušvicu. Tako završava igrica „Svetlo u tami“ (The Light in the Darkness).

Nacisti su tokom Drugog svetskog rata ubili više od šest miliona Jevreja, a Holokaust je životna tema Luka Bernara. „Ne mogu da prebolim šest miliona ubijenih. Ne mogu to da zaboravimo. Ne mogu ni da oprostim“, kaže taj programer u video-intervjuu za DW. „Ova igrica je sećanje na ubijene. Ne svodim ih samo na brojke, jer su za mene oni bili naše porodice, prijatelji, komšije i građani.“

Taj 37-godišnji britanski Jevrej, koji je odrastao u Francuskoj, a sada živi u SAD, skoro u potpunosti sam kreirao je igricu „Svetlo u tami“. To je projekat koji je razvijao još od 2008. Bilo je potrebno skoro 15 godina da konačno objavi tu video-igricu.

Ima mnogo igrica o Drugom svetskim ratu, ali nema nijedne o Holokaustu. On je želeo da to promeni. A jedan od motiva mu je i to što ima sve više antisemitizma širom sveta. „Mislim da će“, kaže Bernar, „biti sve gore ako ne promenimo našu kulturu sećanja.“

Prikazivati zločine nacističke ere u računarskim igricama dugo je bio tabu. Luk Bernar nije dobio finansijska sredstva, niti podršku nevladinih organizacija. On je u igricu uložio svoj novac – a nudi je besplatno. Tek sada, nakon što je objavljena, stižu podrška i ohrabrenja – pre svega od Evropske unije, ali i od izraelske vlade. U prvih nekoliko nedelja nakon objavljivanja, 100.000 ljudi besplatno je preuzelo njegovu igricu.

Kako informacije mogu da dopru do mladih?

„Što vreme više prolazi, to je teže stvarati društvenu svest o Holokaustu“, kaže Bernar. Svojom igrom on želi da skrene pažnju mladih na tu temu. „Morate im dati takve sadržaje, a ne da se nadate da će oni sami otići u muzej ili posetiti spomen-obeležja“, kaže programer.

Bernarova porodična priča takođe ima veze s nacističkom erom. Njegova baka Britanka, čiji je prvi muž bio nemački Jevrej, čuvala je jevrejsku decu koja su 1938. i ’39. godine u takozvanim „dečijim transportima“ prebacivana iz Nemačke na sigurno – u Veliku Britaniju.

Drugi svetski rat je bez sumnje jedna od najpopularnijih istorijskih postavki u video-igrama već decenijama, posebno u strateškim i pucačkim igricama. Obično se radnja igrice odvija iz ugla nekog vojnika – igrači su najčešće herojski američki vojnici koji oslobađaju svet od nacista. Ili se komanduje jedinicama i vode bitke. Ali ključni aspekt, nacistički genocid nad evropskim Jevrejima – to se ne spominje.

Video-igrice oblikuju naše kulturno pamćenje i utiču na našu percepciju istorijskih događaja. „Ako Holokausta u igricama nema, onda je to problem“, kaže Kristijan Huberts iz organizacije Digital Games Culture Foundation, koja želi da omogući programerima igara da se na senzibilan način suoče s tom temom. „Iako je pre deset godina bilo nezamislivo prikazati nacističke zločine u računarskim igrama, krajem 2010-ih došlo je do promene svesti unutar industrije video-igrica. Sada su na meti kritika one igrice koje potpuno zanemaruju progon Jevreja i Holokaust ili falsifikuju istoriju“, kaže on u intervjuu za DW.

Rasprava o istorijskom revizionizmu

Pre svega je na meti kritika igrica „Wolfenstein II: The New Colossus“, koja se odvija u alternativnoj stvarnosti, u kojoj nacisti pobeđuju u ratu i okupiraju SAD. Igra je deo serije koja je započeta još 1990-ih, i koja je zbog preteranog nasilja, izazvala niz skandala.

Postoje dve verzije te igrice objavljene 2017. godine – jedna nemačka i jedna za svetsko tržište. Zbog pravne situacije u Nemačkoj, gde je zabranjeno isticanje antiustavnih simbola kao što je kukasti krst, iz nemačke verzije uklonjeni su svi sadržaji kojima se krši taj zakon. „Tako su Adolfa Hitlera u igrici nazvali gospodin Hajler i nije imao brkove. Majka glavnog junaka više nije bila Jevrejka, već je označena kao izdajica, pa je zarobljena i ubijena. To znači da je u nemačkoj verziji igrice aktivno izbrisan progon Jevreja“, kaže Kristijan Huberts.

To je pokrenulo raspravu, koja je na kraju dovela do prilagođavanja pravno-zakonskih okvira u Nemačkoj. Otada je dozvoljeno da se u video-igricama prikazuju neustavni simboli, ako se koriste u „umetnosti, nauci, istraživanju ili podučavanju, izveštavanju o aktualnim događajima ili istoriji“.

Studije organizacije „Jewish Claims Conference“, koja radi na odštetama i podršci nacističkim žrtvama, otkrile su da mnogi ljudi u SAD, Francuskoj, Kanadi, Holandiji i Austriji i ne znaju za Holokaust. Posebno je mnogo mladih među „milenijalcima“ i iz „generacije Z“ koji veruju da je broj ubijenih Jevreja preuveličan. Neki čak smatraju da je Holokaust u potpunosti mit.

Interaktivni mediji nude nove narativne forme

Istovremeno, video-igre su medij broj jedan za zabavu više od polovine milenijalaca. Pa zašto ne povezati sećanje na Holokaust s igricama? Kristijan Huberts potvrđuje da su računarske igre dobre za učenje. One ne samo da istorijsku scenografiju i pejzaže čine direktno opipljivim, već dočaravaju i to kako funkcioniše neki politički sistem. Na primer, igrači video-igrica bi mogli da iskuse „kako fašistički politički sistem širi svoju moć i kako ljudska prava iznenada bivaju ukinuta.“

Ali, većina igrača ne obraća pažnju na edukativne igrice. Zato berlinski studio „Paintbucket Games“ ide drugačijim putem. Njegovi osnivači, Jerg Fridrih i Sebastijan Šulc prave igrice koje se izdvajaju. Oni su kreatori strateške igre „Through the Darkest of Times“ iz 2020. u kojoj igrači predvode grupu civila iz pokreta otpora, koja se bori protiv nacističkog režima od 1933. do 1945. godine.

U njihovoj detektivskoj igrici „The Darkest Files“, koja će se naći u prodaji ove godine, igrači su u ulozi tužioca koji otkriva stvarne nacističke zločine. Šef te grupe je Fric Bauer (1903-1968), koji se smatra inicijatorom suđenja za Aušvic.

„Nije nam bila namera da napravimo softver koji upozorava, morališe i obrazuje“, kaže Fridrih za DW. „Naš cilj je bio da napravimo zanimljivu i uzbudljivu igricu koja se na adekvatan način bavi temom koja je nedovoljno ispričana u ovoj branši.“

Luk Bernard želi više igrica o Holokaustu

Video-igre ne mogu biti zamena za knjige, izložbe i dokumentarne filmove o Holokaustu, ali mogu da budu dobra dopuna i eventualno da dopru do ljudi koji se inače ne bi bavili progonom i istrebljenjem Jevreja u vreme nacizma. U to je uveren i programer Luk Bernar koji priželjkuje više igrica na tu temu: „Što više, to bolje!“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.